Milena

Na čuvenom modelu večernje haljine za „Vog“, iz 1940. godine, pored ženske figure, fotelje i mačke, u levom uglu je svitak sa Jejtsovim stihovima The blue, and the dim, and the dark clothes...Ima nečeg dirljivog u tom spoju – nužde i genijalnosti, tako trenutne i hirovite mode i prizivanja stihova irskog nobelovca, simboliste i pripadnika ezoterijskog udruženja „Zlatna zora“. Jejts je smatrao da se energija krije u bojama i oblicima, da postoje simboli za osećanja i za ideje. Nije čudo što je ovim stihovima Milena prizivala snagu boja. Evociranje je nešto u šta su simbolisti duboko verovali.

Iste godine Milena je naslikala „Arhitekte“, dve ženske i jednu mušku figuru na renesansnom trgu, ispred otvorene knjige sa masonskim, alhemijskim i astrološkim simbolima. I kao što se Danteova „Božanstvena komedija“ može čitati i kao svojevrsni dijagram, mnemotehničko sredstvo, simbolisti su verovali da se granice naših uspomena mogu menjati pomoću meditacije i veštine pamćenja. 

Na Mileninoj reklamnoj ilustraciji za čarape ženska figura ima na sebi pelerinu sa kapuljačom, isto kao male, zakukuljene prilike na renesansnim trgovima na njenim uljima. Najlon čarape prikazane su prvi put na Svetskoj izložbi u Njujorku, 1939, i bile su, s pravom, lansirane kao veliki izum 20. veka. Ali, Milena je žensku figuru na ilustraciji za reklamu obukla kao renesansnog uhodu, zaduženog da u bareljefe u zidovima, tzv. usta istine, ubacuje anonimne dojave protiv jeretika. Epohe su se spojile.

(/slika2)Simboli su spoj vidljivog i nevidljivog. Ima nečeg dvosmislenog, dijaboličkog u Mileninim uljima i temperama iz enigmatske faze koja je prethodila punoj slikarskoj zrelosti. Ona imaju veliku asocijativnu moć. Fantastične figure na Mileninim platnima – skulpture bez ruku, lutkice sa telom balerine i staračkim licem, utvare iz lampe, krilati mladići anđeli na štulama, torzo u kostimu renesansnog viteza, bradata muška glava uhode koji viri kroz tarabu, jesu različiti vidovi muškog dela ženske psihe, nesvesnog, nosioca kreativnog i pokretačkog. Jedna konstantna tenzija, verovatno potekla od suštinske dečje potrebe da u sebi pomiri svoje roditelje, dva jezika, dve kulture, dve domovine, prisutna je u enigmatskoj fazi. Pred njenim platnima se uvek očekuje drama, zaplet, intriga. Par rukavica, plinska lampa, španski češalj, lepeza, čovekolika vaza dobijaju novo, tajanstveno značenje. Pred njenim platnima se uvek očekuje drama, zaplet, intriga. Kao u virtuelnoj igrici, slikarka ostavlja ključeve, tragove za odgonetanje. Autori petparačkog francuskog, policijskog romana s kraja 19. veka obeležavali su ključne tragove kurzivom, da bi pomogli čitaocu. Milena daje svojevrsnu psihologiju predmetima, kao da su tek deo slagalice, Velike Enigme. Milena je arhitekta virtuelnog sveta u kome, poput sajbersestre, obitava njena idealna dvojnica. Novi svet počinje na njenim slikama, ali ga, koristeći simbole kao psihološke mašine koje transformišu energiju, dovršava posmatrač u sopstvenoj mentalnoj predstavi. Simboli ovde imaju funkciju kacige, virtuelne rukavice, džojstika, pomoćnih sredstava za ulazak u sajberprostor.

Bela mačka je čest motiv na Mileninim uljima, temperama i komercijalnom dizajnu: „Arhitekti“, „Portret Dafne Bul“, „Nadrealistička kompozicija sa krilatim muškim torzom i šeširom“ i Model večernje haljine iz „Voga“.

Bilo da ima obličje dremljive domaće mačke, bilo tajanstvene egipatske skulpture, ona je arhetip vodiča, antena i medij sa metastvarnošću. Postavljena je uvek na kapiji sveta privida i stvarnosti, realističnog i oniričnog, iščekujućeg i konačnog. Ona je vodič u pravu renesansnu palatu sećanja, područje uspomena, ličnih i kolektivnih. Kao što Stiven Hoking veruje da će vasiona prestati da se širi i tako se premostiti granica između prošlosti i budućnosti, Milena nam pruža svojevrsno transpersonalno iskustvo, vanvremensko.