Глобално православље

Од нашег сталног дописника из Вашингтона

Како би то изгледало кад би и православље имало свог папу, свој Ватикан и, наравно, глобални политички утицај који има Католичка црква? Да ли би планета у већој мери била „царско небеско”, или опет ово исто, конфликтно и хаотично овоземаљско?  

Ово питање је једноставно, али одговор је компликован. Од раскола, 1054, источно крило хришћанства је пошло другим доктринарним и организационим путем. Иако друга по величини хришћанска заједница (после католичке, наравно) са између 250 и 300 милиона верника (тачан број се не зна), православна црква, односно православне цркве, политички су, у мањој или већој мери утицајне у границама својих нација, али глобално, као конфедерација цркава, немају „папине дивизије”. Другим речима, нису, као Ватикан, глобални фактор, па отуда, ни путовања духовног предводника православља нису међународни и национални спектакли као кад путује ватикански поглавар.

Па ипак, посета, која траје већ пуне три недеље, „његове свесветости архиепископа цариградског, новоримског и васељенског патријарха” (како гласи пуна титула) Вартоломеја Првог Америци, наговестила је донекле како би било кад би горепоменуто било. Оставило је утисак да би и источна црква, можда убедљивије него њена западна сестра, могла да пружа морални пример и да, упркос конзервативној оптици, разуме модерни свет.

Око четири милиона православаца овде није Вартоломеју приредило дочек са елементима масовног транса, како обично бива кад негде путује папа, нити су кретање „првог међу једнакима” од 14 православних патријарха пратиле хорде безбедњака. Напротив, иако је међу верницима препознаван, био је непосредан: приближити му се није подразумевало претресе и проласке кроз детекторе метала. Просто, његов профил није тако истакнут као онај римског поглавара, нити му је статус макар близу његовог. Јер, захваљујући млину историје, на чијем је ђубришту завршила Византија, седиште васељенског патријарха је у Истанбулу, који јесте некад био моћни Константинопољ, али данас је само метропола у једној великој муслиманској земљи. Додуше секуларној, чије га власти третирају једино као лидера једне верске мањине.

Вартомеј, већ 18 година на васељенском престолу, нема дакле потребе да води политику, да балансира однос снага међу својим колегама. И то је веома добро схватио, па је ову своју слабост претворио у снагу, што се веома јасно видело у његовој беседи у прошли уторак на Џорџтаун универзитету у Вашингтону, где је стигао са више од пола сата закашњења, јер су дуже него што је било планирано протоколарним програмом потрајали његови одвојени сусрети са председником Обамом, потпредседником Бајденом, конгресном спикерком Ненси Пелоси и угледним конгресменима... Обама се са Вартоломејом срео и прошлог априла, приликом посете Турској, па су имали чега да се подсећају...

Оно што је међутим у Џорџтауну импресионирало у беседи његове свесветости, изговореној на добром енглеском, јесте начин на који су традиционалне хришћанске вредности протумачене – и примењене – у модерном контексту. Вартоломеј је знао коме се обраћа и уложио је напор да оно што говори буде разумљиво. А тема беседе је била „Непроменљива вера за мењајући свет”.

Основна теза је била да се хришћанство, настало пре 2.000 година као револуционарна вера, очувало баш зато што се није мењало – али да се јесте мењао начин размишљања хришћана. Па је тако патријарх Вартоломеј нашао за сходно да подсети да је принцип ненасиља, које је као метод политичке борбе први применио Махатма Ганди, а потом га следио овдашњи борац за расна права Мартин Лутер Кинг, први дефинисао и лидеру индијске борбе за независност предао један православни хришћанин – Лав Толстој. Онда је, кроз подсећање да је баш Византија свету подарила институцију болнице, указао да је њихов главни принцип био да најбољу негу све време подједнако заслужују и најбогатији и најсиромашнији – и тиме ефектно подржао Обамино настојање да реформише систем здравственог осигурања у Америци, без кога је данас чак 45 милиона људи, зато што себи не могу да га приуште.

Али главна Вартоломејева тема била је екологија; он, уосталом, себе још од краја деведесетих назива „зеленим патријархом”, а други су прихватили ту његову самододељену титулу. Еколошки злочини су суштински грех, поручио је, објашњавајући да загађивање природе има велике духовне конотације, јер се уништава оно што је Божје дело. „Ми смо сви повезани и та веза је Бог”, објаснио је, изневши и уверење да „православна духовност”, кроз свој јединствени литургијски и аскетски етос, може да пружи значајно морално и етичко усмерење за нову свест о угрожености планете.

Кад сам, на крају предавања поздрављеног бурним аплаузом у заиста лепој, старој дворани универзитетског здања, у којој је већина био млад свет жељан знања, љупку америчку колегиницу поред које сам седео, а која пише за часопис који се бави односом вере и друштвеног активизма, упитао како је доживела беседу његове свесветости, одговорила је: „Па то је оно што и ми у сваком броју поручујемо својим читаоцима”... Да ли је њен одговор можда потврда да православље прво мора да буде глобално, да би успешније деловало локално?