Globalno pravoslavlje

Od našeg stalnog dopisnika iz Vašingtona

Kako bi to izgledalo kad bi i pravoslavlje imalo svog papu, svoj Vatikan i, naravno, globalni politički uticaj koji ima Katolička crkva? Da li bi planeta u većoj meri bila „carsko nebesko”, ili opet ovo isto, konfliktno i haotično ovozemaljsko?  

Ovo pitanje je jednostavno, ali odgovor je komplikovan. Od raskola, 1054, istočno krilo hrišćanstva je pošlo drugim doktrinarnim i organizacionim putem. Iako druga po veličini hrišćanska zajednica (posle katoličke, naravno) sa između 250 i 300 miliona vernika (tačan broj se ne zna), pravoslavna crkva, odnosno pravoslavne crkve, politički su, u manjoj ili većoj meri uticajne u granicama svojih nacija, ali globalno, kao konfederacija crkava, nemaju „papine divizije”. Drugim rečima, nisu, kao Vatikan, globalni faktor, pa otuda, ni putovanja duhovnog predvodnika pravoslavlja nisu međunarodni i nacionalni spektakli kao kad putuje vatikanski poglavar.

Pa ipak, poseta, koja traje već pune tri nedelje, „njegove svesvetosti arhiepiskopa carigradskog, novorimskog i vaseljenskog patrijarha” (kako glasi puna titula) Vartolomeja Prvog Americi, nagovestila je donekle kako bi bilo kad bi gorepomenuto bilo. Ostavilo je utisak da bi i istočna crkva, možda ubedljivije nego njena zapadna sestra, mogla da pruža moralni primer i da, uprkos konzervativnoj optici, razume moderni svet.

Oko četiri miliona pravoslavaca ovde nije Vartolomeju priredilo doček sa elementima masovnog transa, kako obično biva kad negde putuje papa, niti su kretanje „prvog među jednakima” od 14 pravoslavnih patrijarha pratile horde bezbednjaka. Naprotiv, iako je među vernicima prepoznavan, bio je neposredan: približiti mu se nije podrazumevalo pretrese i prolaske kroz detektore metala. Prosto, njegov profil nije tako istaknut kao onaj rimskog poglavara, niti mu je status makar blizu njegovog. Jer, zahvaljujući mlinu istorije, na čijem je đubrištu završila Vizantija, sedište vaseljenskog patrijarha je u Istanbulu, koji jeste nekad bio moćni Konstantinopolj, ali danas je samo metropola u jednoj velikoj muslimanskoj zemlji. Doduše sekularnoj, čije ga vlasti tretiraju jedino kao lidera jedne verske manjine.

Vartomej, već 18 godina na vaseljenskom prestolu, nema dakle potrebe da vodi politiku, da balansira odnos snaga među svojim kolegama. I to je veoma dobro shvatio, pa je ovu svoju slabost pretvorio u snagu, što se veoma jasno videlo u njegovoj besedi u prošli utorak na Džordžtaun univerzitetu u Vašingtonu, gde je stigao sa više od pola sata zakašnjenja, jer su duže nego što je bilo planirano protokolarnim programom potrajali njegovi odvojeni susreti sa predsednikom Obamom, potpredsednikom Bajdenom, kongresnom spikerkom Nensi Pelosi i uglednim kongresmenima... Obama se sa Vartolomejom sreo i prošlog aprila, prilikom posete Turskoj, pa su imali čega da se podsećaju...

Ono što je međutim u Džordžtaunu impresioniralo u besedi njegove svesvetosti, izgovorenoj na dobrom engleskom, jeste način na koji su tradicionalne hrišćanske vrednosti protumačene – i primenjene – u modernom kontekstu. Vartolomej je znao kome se obraća i uložio je napor da ono što govori bude razumljivo. A tema besede je bila „Nepromenljiva vera za menjajući svet”.

Osnovna teza je bila da se hrišćanstvo, nastalo pre 2.000 godina kao revolucionarna vera, očuvalo baš zato što se nije menjalo – ali da se jeste menjao način razmišljanja hrišćana. Pa je tako patrijarh Vartolomej našao za shodno da podseti da je princip nenasilja, koje je kao metod političke borbe prvi primenio Mahatma Gandi, a potom ga sledio ovdašnji borac za rasna prava Martin Luter King, prvi definisao i lideru indijske borbe za nezavisnost predao jedan pravoslavni hrišćanin – Lav Tolstoj. Onda je, kroz podsećanje da je baš Vizantija svetu podarila instituciju bolnice, ukazao da je njihov glavni princip bio da najbolju negu sve vreme podjednako zaslužuju i najbogatiji i najsiromašniji – i time efektno podržao Obamino nastojanje da reformiše sistem zdravstvenog osiguranja u Americi, bez koga je danas čak 45 miliona ljudi, zato što sebi ne mogu da ga priušte.

Ali glavna Vartolomejeva tema bila je ekologija; on, uostalom, sebe još od kraja devedesetih naziva „zelenim patrijarhom”, a drugi su prihvatili tu njegovu samododeljenu titulu. Ekološki zločini su suštinski greh, poručio je, objašnjavajući da zagađivanje prirode ima velike duhovne konotacije, jer se uništava ono što je Božje delo. „Mi smo svi povezani i ta veza je Bog”, objasnio je, iznevši i uverenje da „pravoslavna duhovnost”, kroz svoj jedinstveni liturgijski i asketski etos, može da pruži značajno moralno i etičko usmerenje za novu svest o ugroženosti planete.

Kad sam, na kraju predavanja pozdravljenog burnim aplauzom u zaista lepoj, staroj dvorani univerzitetskog zdanja, u kojoj je većina bio mlad svet željan znanja, ljupku američku koleginicu pored koje sam sedeo, a koja piše za časopis koji se bavi odnosom vere i društvenog aktivizma, upitao kako je doživela besedu njegove svesvetosti, odgovorila je: „Pa to je ono što i mi u svakom broju poručujemo svojim čitaocima”... Da li je njen odgovor možda potvrda da pravoslavlje prvo mora da bude globalno, da bi uspešnije delovalo lokalno?