Повратак ратне злочинке

Нема томе десет дана, у Београд је, да се ту поново настани – право из затвора у Шведској где је била осуђеница по казни изреченој у Хагу, у Холандији, за злочине против човечности почињене у Босни и Херцеговини – допутовала Биљана Плавшић, за рата потпредседница Републике Српске, а поратна њена председница.

Готово сва масовна средства јавног информисања у Србији подробно су нас известила о томе кад, како и зашто је Биљана Плавшић допутовала у Београд, заборављајући при томе да напомену ко је заправо личност под тим именом.

Биљана Плавшић се вратила после издржане казне затвора за почињено тешко кривично дело које је на суду признала. Да ли се, суочена с тежином својих некадашњих недела, овде вратила покајница обремењене савести?

Да се подсетимо, Плавшићка је 2002. Судском већу Хашког трибунала, признајући кривицу рекла да су „плодови рада“ лидера Републике Српске, с којима се, како је тада тврдила, „премда прекасно“, разишла: „Гробови, избеглице, изолација и огорчење према цијелом свијету који нас је одбацио због тих лидера.“ Уколико узмемо у обзир да је признавањем кривице за масовне прогоне несрпског становништва, оптужена, eo ipso, под плодовима и свог лидерског рада подразумевала гробља, избеглице, убијене и силоване на бошњачкој и хрватској страни, онда, без обзира на позамашан број реторичких ограда у њеној изјави, можемо сматрати да је она прихватила сопствену кривицу. Да ли се, поставимо питање поново, као таква, у најмању руку посрамљена својим некадашњим неделима, Биљана Плавшић покајнички вратила у Београд?

У пролеће ове године, у интервјуу једном шведском листу, српска осуђеница из затвора Хинсенберг изјављује: „Ја сам себе жртвовала. Нисам учинила ништа лоше.“ Дакле, бивша (пот)председница није прихватила кривицу, нити се дубоко разочарала у себе. Кривицу је на суду признала неискрено, како ће касније тврдити, а та неискреност смањила јој је казну најмање за половину! То нам говори две ствари.

Прво, Биљана Плавшић је, зарад себичности и свог конфора, издала не само своје дојучерашње сараднике на заједничком пројекту етничког чишћења – јер, смањујући је себи, увећала је њихове казне – него и сопствени национални идеал. Друго, Биљана Плавшић је свој идеал издала само привремено. Лажно признајући кривицу, она се „жртвовала“, попут фармакоса преузимајући је на себе како не би пала на цео народ – тако је то објаснила. Ко се, дакле, из шведског затвора вратио у српску престоницу? Нико други до особа која за себе држи да није починила злочине против човечности због којих је, својевремено их признавши, била осуђена!?

После свега, у Београд се, дакле, вратила она, првобитна и, под привидом покајања, константна Биљана Плавшић која је у Хагу најпре изјавила да се не осећа кривом. У Београд се вратила ратна потпредседница Републике Српске која, у јеку етничког чишћења, тврди да су Бошњаци „генетски деформисан материјал“ што са сваком новом генерацијом „постаје све гори и гори“. Та све гора и гора „насљедна генерација“ босанских муслимана уништавана је систематски током рата и из разлога ових научних открића докторке Плавшић чији је ресор биологија.

Кад су седамдесетдеветогодишњу доскорашњу осуђеницу новинари и новинарке у Београду питали како се осећа, поставили су нејасно питање. После чега долази осећање, суштина је сваког емотивно конотираног питања. Нема, наиме, расположења ван ситуације. Помилована скраћивањем једанаестогодишње казне за једну трећину, бивша осуђеница је на то питање, формулисано суманутим заборавом, одговарала говорећи о свом осећању слободе после боравка у затвору. Да ли је она била осуђена као праведница или као злочинка, то се није питало.

Како се осећате као слободна грађанка после масовног злочина за који сте криви? Како се осећате кад тврдите да сте на суду признали кривицу, иако се нисте осећали кривом? То су питања која је требало поставити о осећањима, ако је ту о осећањима уопште требало говорити. 

Милорад Додик, актуелни председник Републике Српске, као домаћин дочека Биљане Плавшић у Београду, рекао је, у одбрану своје старије колегинице, да она није ни пуцала, нити кога убила. То је тачно само под условом да одговоран за ликвидацију мора нужно окрвавити руке или пуцати како би некога убио. Чувени стих песника Бранка Миљковића могао би, у плуралу, да стоји као заједнички епитаф за све оне невине људе који су пали као жртве оних за које су представљали само „генетски деформисан материјал“: Уби нас прејака реч!    

Ко ратује убеђен да се бори против дегенерисаних, (генетски) дехуманизованих људи који њему и његовој нацији из дубине душе желе уништење, сваки му је освајачки напад на туђу територију, у ствари, одбрамбен, а свако убиство – самозаштита.

Кад је злодело концептуализовано државним, националним и идеолошким циљевима, као остварење вековног сна заједнице, онда је оно, у опскурном метафизичком смислу, и праведно. Концепт ту постоји да би се прикрила баналност и гнусоба злочина. Ово самозаваравање је бит праксе концептуалних убица које никога нису убиле сопственим рукама (овде није на одмет рећи да Адолф Хитлер никада није присуствовао ниједној егзекуцији).

 Најзад, ко лажно признаје кривицу за почињене масовне злочине, у аманет оставља психозу рата.