Povratak ratne zločinke

Nema tome deset dana, u Beograd je, da se tu ponovo nastani – pravo iz zatvora u Švedskoj gde je bila osuđenica po kazni izrečenoj u Hagu, u Holandiji, za zločine protiv čovečnosti počinjene u Bosni i Hercegovini – doputovala Biljana Plavšić, za rata potpredsednica Republike Srpske, a poratna njena predsednica.

Gotovo sva masovna sredstva javnog informisanja u Srbiji podrobno su nas izvestila o tome kad, kako i zašto je Biljana Plavšić doputovala u Beograd, zaboravljajući pri tome da napomenu ko je zapravo ličnost pod tim imenom.

Biljana Plavšić se vratila posle izdržane kazne zatvora za počinjeno teško krivično delo koje je na sudu priznala. Da li se, suočena s težinom svojih nekadašnjih nedela, ovde vratila pokajnica obremenjene savesti?

Da se podsetimo, Plavšićka je 2002. Sudskom veću Haškog tribunala, priznajući krivicu rekla da su „plodovi rada“ lidera Republike Srpske, s kojima se, kako je tada tvrdila, „premda prekasno“, razišla: „Grobovi, izbeglice, izolacija i ogorčenje prema cijelom svijetu koji nas je odbacio zbog tih lidera.“ Ukoliko uzmemo u obzir da je priznavanjem krivice za masovne progone nesrpskog stanovništva, optužena, eo ipso, pod plodovima i svog liderskog rada podrazumevala groblja, izbeglice, ubijene i silovane na bošnjačkoj i hrvatskoj strani, onda, bez obzira na pozamašan broj retoričkih ograda u njenoj izjavi, možemo smatrati da je ona prihvatila sopstvenu krivicu. Da li se, postavimo pitanje ponovo, kao takva, u najmanju ruku posramljena svojim nekadašnjim nedelima, Biljana Plavšić pokajnički vratila u Beograd?

U proleće ove godine, u intervjuu jednom švedskom listu, srpska osuđenica iz zatvora Hinsenberg izjavljuje: „Ja sam sebe žrtvovala. Nisam učinila ništa loše.“ Dakle, bivša (pot)predsednica nije prihvatila krivicu, niti se duboko razočarala u sebe. Krivicu je na sudu priznala neiskreno, kako će kasnije tvrditi, a ta neiskrenost smanjila joj je kaznu najmanje za polovinu! To nam govori dve stvari.

Prvo, Biljana Plavšić je, zarad sebičnosti i svog konfora, izdala ne samo svoje dojučerašnje saradnike na zajedničkom projektu etničkog čišćenja – jer, smanjujući je sebi, uvećala je njihove kazne – nego i sopstveni nacionalni ideal. Drugo, Biljana Plavšić je svoj ideal izdala samo privremeno. Lažno priznajući krivicu, ona se „žrtvovala“, poput farmakosa preuzimajući je na sebe kako ne bi pala na ceo narod – tako je to objasnila. Ko se, dakle, iz švedskog zatvora vratio u srpsku prestonicu? Niko drugi do osoba koja za sebe drži da nije počinila zločine protiv čovečnosti zbog kojih je, svojevremeno ih priznavši, bila osuđena!?

Posle svega, u Beograd se, dakle, vratila ona, prvobitna i, pod prividom pokajanja, konstantna Biljana Plavšić koja je u Hagu najpre izjavila da se ne oseća krivom. U Beograd se vratila ratna potpredsednica Republike Srpske koja, u jeku etničkog čišćenja, tvrdi da su Bošnjaci „genetski deformisan materijal“ što sa svakom novom generacijom „postaje sve gori i gori“. Ta sve gora i gora „nasljedna generacija“ bosanskih muslimana uništavana je sistematski tokom rata i iz razloga ovih naučnih otkrića doktorke Plavšić čiji je resor biologija.

Kad su sedamdesetdevetogodišnju doskorašnju osuđenicu novinari i novinarke u Beogradu pitali kako se oseća, postavili su nejasno pitanje. Posle čega dolazi osećanje, suština je svakog emotivno konotiranog pitanja. Nema, naime, raspoloženja van situacije. Pomilovana skraćivanjem jedanaestogodišnje kazne za jednu trećinu, bivša osuđenica je na to pitanje, formulisano sumanutim zaboravom, odgovarala govoreći o svom osećanju slobode posle boravka u zatvoru. Da li je ona bila osuđena kao pravednica ili kao zločinka, to se nije pitalo.

Kako se osećate kao slobodna građanka posle masovnog zločina za koji ste krivi? Kako se osećate kad tvrdite da ste na sudu priznali krivicu, iako se niste osećali krivom? To su pitanja koja je trebalo postaviti o osećanjima, ako je tu o osećanjima uopšte trebalo govoriti. 

Milorad Dodik, aktuelni predsednik Republike Srpske, kao domaćin dočeka Biljane Plavšić u Beogradu, rekao je, u odbranu svoje starije koleginice, da ona nije ni pucala, niti koga ubila. To je tačno samo pod uslovom da odgovoran za likvidaciju mora nužno okrvaviti ruke ili pucati kako bi nekoga ubio. Čuveni stih pesnika Branka Miljkovića mogao bi, u pluralu, da stoji kao zajednički epitaf za sve one nevine ljude koji su pali kao žrtve onih za koje su predstavljali samo „genetski deformisan materijal“: Ubi nas prejaka reč!    

Ko ratuje ubeđen da se bori protiv degenerisanih, (genetski) dehumanizovanih ljudi koji njemu i njegovoj naciji iz dubine duše žele uništenje, svaki mu je osvajački napad na tuđu teritoriju, u stvari, odbramben, a svako ubistvo – samozaštita.

Kad je zlodelo konceptualizovano državnim, nacionalnim i ideološkim ciljevima, kao ostvarenje vekovnog sna zajednice, onda je ono, u opskurnom metafizičkom smislu, i pravedno. Koncept tu postoji da bi se prikrila banalnost i gnusoba zločina. Ovo samozavaravanje je bit prakse konceptualnih ubica koje nikoga nisu ubile sopstvenim rukama (ovde nije na odmet reći da Adolf Hitler nikada nije prisustvovao nijednoj egzekuciji).

 Najzad, ko lažno priznaje krivicu za počinjene masovne zločine, u amanet ostavlja psihozu rata.