Крвави пир мајора Хасана

Од нашег сталног дописника
Вашингтон, 6. новембра – Масакр у Форт Худу, највећој америчкој војној бази, није био дело терориста нити акција са више извршилаца: 13 војника и једног цивила је са своја два лична пиштоља побио 39-годишњи мајор Малик Нидал Хасан, војни психијатар, који је био дубоко узнемирен због најављеног премештаја на ратиште, у Ирак.

Првобитна конфузија о највећем интерном обрачуну у историји америчке армије рашчишћена је током претходне ноћи, када је постало јасно да у десетоминутној пуцњави у Тексасу, у бази која је и највећи војни комплекс на свету, нису учествовала бар три нападача, како је првобитно јављено. Показала се нетачном и вест да је један од њих убијен. Мајор Хасан само је рањен – његов крвави пир зауставили су меци једне цивилне полицајке која је и сама рањена, али није у животној опасности. Пуцао је сам, са пиштољима у обе руке. Оружје је било његово лично, али истрага засад нема податке да ли је било пријављено како налажу процедуре. О мотивима се званично не говори, на јутрошњој конференцији за штампу у Форт Худу војни споксмени су одбили да о томе спекулишу, али је, према мозаику који су у међувремену саставили овдашњи медијски извештаји, реч о томе да је „пукла” личност чији је посао у војсци био да спречи да се то догоди другима.

Мајор Хасан је сада у војној болници у кругу базе, која се простире на око 400 квадратних километара и смешта више од 50.000 војника и где ради и 9.000 цивила. Под стражом је, а живот му није угрожен. Може да говори, али на питања истражитеља одговара ћутањем.

Његов психолошки профил тек треба да саставе експерти Еф-Би-Аја, али према оном из медија реч је о личности која је била не под „посттрауматским стресом” – честим код војника који се враћају са ратишта – већ траумом зато што је недавно распоређен на фронт, онај ирачки, за који је, као и за авганистански, отворено говорио да их не одобрава.

Рођен је у држави Вирџинија, у породици Палестинаца који су емигрирали из Јордана. Завршио је медицински факултет и докторирао психијатрију. Годинама је радио у познатој војној болници „Волтер Рид” у Вашингтону, где је, у предграђу Силвер Спринг, живео све док прошлог јула није пребачен у Форт Худ, главни центар из којег се одлази у Ирак и Авганистан. Одлази, али не увек и враћа – више од 500 оних оданде упућених на ратишта није се вратило.

Како је посведочио његов блиски рођак, мајор Хасан је био веома узнемирен због најављене селидбе и у септембру је ангажовао војног адвоката да ту одлуку обори и добије отпуст из службе. Нема, међутим, у досадашњим извештајима ниједног детаља који би указивао шта га је подстакло да своју фрустрацију каналише против оних који су у моменту кад је припуцао пролазили кроз завршне медицинске контроле пре одласка у ратове.

Реч је самцу који је, истина, трагао за животном пратиљом (учланио се у проводаџијски сервис локалне исламске заједнице), али је будућа изабраница морала да испуни веома строге услове: да буде већи верник од њега, да се моли пет пута дневно и да носи традиционалну одећу муслиманки која је скрива од погледа других.

Себе је сматрао „посвећеним муслиманом” који се, до доласка у Форт Худ, молио једном дневно. Јутро уочи масакра, који се догодио у пола два по локалном времену, после ручка, свратио је у кафе поред свог стана (недалеко од базе), обучен, како је показао снимак безбедносних камера емитован на Си-Ен-Ену, у традиционалну муслиманску ношњу: широке беле памучне панталоне и исто такву кошуљу, поручивши уобичајену кафу и крофну за доручак.

(/slika2)Мајор Хасан је пажњу за то надлежних служби последњих месеци привукао, како је јавио Асошијетед прес, учешћем у једној дебати на Интернету, када је, под именом „Нидал Хасан”, исламске бомбаше самоубице упоредио са јапанским пилотима камиказама. „Рећи да су ти војници извршили самоубиство није одговарајуће”, написао је. „Адекватније би било описати их као храбре хероје који су се жртвовали за частан циљ.”

Ништа, међутим, после овога није предузето, а само брза акција којом су затворена врата оближњег хола у коме се у моменту отпочињања пуцњаве одржавала свечаност додела диплома класи од 160 кадета, која је имала укупно 600 присутних, спречила је да трагедија добије шире размере.

Од 31 рањеног, 28 их је још у болници. Половина је збринута хируршким интервенцијама.

Како констатује данашњи „Њујорк тајмс”, овај инцидент је најновији доказ да су припадници војске која је већ осам година у рату у Авганистану и шест у Ираку под великим стресом. Реч је о ратиштима на којима се не зна ко је непријатељ – то може да буде свако, јер на другој страни нису класичне војне формације, већ герила и покрети отпора који немају чврсту организацију, униформе нити хијерархију. Због тога се сви који се враћају са фронтова, а неки су одлазили више пута, под јаким стресом и под надзором су војних специјалиста.

О тим проблемима говори и чињеница да је у Форт Худу (база основана још 1942) од 2003. самоубиство извршило 75 војника, од тога њих десеторо само ове године.

Председник Обама је јуче, после првих вести о томе шта се догодило, оценио да је „застрашујуће да су војници, којима је довољно тешко што одлазе у рат, под ватром били у америчкој бази на америчкој територији”. А о парадоксу ситуације сведочи и епизода коју данас износи „Вашингтон пост” – успевши да добије своју супругу тек после неколико телефонских позива, кад је чуо да се није јавила јер је следила упутства да се заштити, један војник који је у Ираку је прокоментарисао: „Ја сам мислио да од метака треба да се чувамо ми, а не ви.”

Милан Мишић