Три председничка кандидата из Бенелукса

Од нашег сталног дописника
Брисел, 7. новембра – Име Дејвида Милибанда, шефа британске дипломатије, највише се помиње у бриселским дипломатским круговима који се баве избором новог високог представника Европске уније за спољну политику. Он је највећи фаворит у трци за место на којем је претходних десет година био Хавијер Солана, бивши генерални секретар НАТО-а и вероватно будући саветник једне шпанске компаније. Милибандови изгледи расту упоредо са опадањем подршке Тонију Блеру, који је практично већ елиминисан из конкуренције за првог председника у историји ЕУ.

Незванични кандидат је и Оли Рен из Финске, комесар за проширење, који не слови за фаворита, али свакако је поуздан кадар и човек коме се у Бриселу верује. Европски либерали могу да га предложе за званичног кандидата.

У игри за будућег шефа дипломатије ЕУ је, према последњим информацијама, и бивши италијански премијер Масимо д’Алема, али, како сазнајемо, он ће тешко моћи да рачуна на подршку источних држава ЕУ због своје комунистичке прошлости. Италијански шеф дипломатије Франко Фратини најавио је подршку Рима Д’Алеми под условом да га европски социјалисти формално предложе за кандидата.

Социјалисти су претходно ускратили подршку Блеру, упркос изјавама Милибанда и британског премијера Гордона Брауна који су стали иза његове неформалне кандидатуре, као и Силвио Берлускони, премијер Италије. Док је позивао на подршку Блеру, Милибанд је за сваки случај утврдио везе Лондона са Москвом и отишао у посету Русији, што је била прва посета шефа дипломатије после пет година. Током каријере Милибанд је често оштро критиковао руску политику.

Без обзира на то ко ће водити будућу спољну политику Брисела, тај ће уједно бити и потпредседник Европске комисије, а његов задатак биће пре свега ефикасна комуникација са Вашингтоном, Москвом и Пекингом. Иако веома добро познато име широм света, Блер није кандидат по укусу Европе, а како показују најновија испитивања јавног мњења – ни у домовини није подржан, за разлику од Милибанда.

Празнина која остаје иза Блерове неуспеле кандидатуре можда је довољно велика да пружи шансу Британији да добије свог човека за врх европске дипломатије, али питање председника ЕУ одлучиће Немачка и Француска. Више слободе у избору имаће ако Британци буду претходно намирени, али мораће да се договоре са Италијом. Наравно и са осталима, али искуство показује да када постоји договор међу четири најмоћније државе ЕУ о избору кадрова, онда није тешко постићи консензус целе ЕУ.

Исток Европе већ је добио свог човека у врху бриселских институција, председавајућег ЕП Јежија Бузека, Пољака, што би могло да се тумачи и као испуњење амбиција за део ЕУ од Црног мора до Балтика. На челу ЕК седи Португалац Жозе Мануел Барозо који је добио још један петогодишњи мандат као кандидат европске деснице, која је убедљиво победила на европским изборима јуна ове године. Иако се Солана повлачи из Брисела, тешко је веровати да ће Пиринејско полуострво добити још једног свог човека у врху бриселске администрације. Због тога, а и зато што је из табора поражених социјалиста, невелике шансе да постане председник има Фелипе Гонзалес, бивши премијер Шпаније. И Скандинавија има свог човека на положају у Бриселу – генералног секретара НАТО-а Андерса Фог Расмусена, што никако не увећава Ренове шансе да постане шеф дипломатије.

Ако ће се бирати према „географском пореклу” кандидата, онда би се требало кладити да ће први председник ЕУ доћи из Бенелукса. Све три државе имају свог кандидата и сви они су премијери у својим земљама и сви су демохришћани уједињени у парламентарној коалицији Европских народних партија (ЕПП). Херман ван Ромпуј у Белгији, Жан Клод Јункер у Луксембургу и Јан Петер Балкененде у Холандији. У истој коалицији ЕПП су и Ангела Меркел, немачки канцелар, и Никола Саркози, председник Француске.

Немачка и Француска немају своје кандидате за највише функције у Бриселу, али поседују најутицајнији заједнички глас. Ако се одлуче за кандидата из Бенелукса, биће то истовремено глас за представника „старе Европе”, односно за државе осниваче ЕУ. Шест држава потписница Римског уговора су Француска, Немачка, земље Бенелукса и Италија.

Било би веома изненађујуће ако „стара Европа” не буде имала ниједног представника у врху власти у Бриселу, а према предвиђањима, Јункер, који се први јавно успротивио Блеровој кандидатури, има мање изгледе да постане председник него Балкененде или Ромпуј.

Владимир Јокановић