Tri predsednička kandidata iz Beneluksa

Od našeg stalnog dopisnika
Brisel, 7. novembra – Ime Dejvida Milibanda, šefa britanske diplomatije, najviše se pominje u briselskim diplomatskim krugovima koji se bave izborom novog visokog predstavnika Evropske unije za spoljnu politiku. On je najveći favorit u trci za mesto na kojem je prethodnih deset godina bio Havijer Solana, bivši generalni sekretar NATO-a i verovatno budući savetnik jedne španske kompanije. Milibandovi izgledi rastu uporedo sa opadanjem podrške Toniju Bleru, koji je praktično već eliminisan iz konkurencije za prvog predsednika u istoriji EU.

Nezvanični kandidat je i Oli Ren iz Finske, komesar za proširenje, koji ne slovi za favorita, ali svakako je pouzdan kadar i čovek kome se u Briselu veruje. Evropski liberali mogu da ga predlože za zvaničnog kandidata.

U igri za budućeg šefa diplomatije EU je, prema poslednjim informacijama, i bivši italijanski premijer Masimo d’Alema, ali, kako saznajemo, on će teško moći da računa na podršku istočnih država EU zbog svoje komunističke prošlosti. Italijanski šef diplomatije Franko Fratini najavio je podršku Rima D’Alemi pod uslovom da ga evropski socijalisti formalno predlože za kandidata.

Socijalisti su prethodno uskratili podršku Bleru, uprkos izjavama Milibanda i britanskog premijera Gordona Brauna koji su stali iza njegove neformalne kandidature, kao i Silvio Berluskoni, premijer Italije. Dok je pozivao na podršku Bleru, Miliband je za svaki slučaj utvrdio veze Londona sa Moskvom i otišao u posetu Rusiji, što je bila prva poseta šefa diplomatije posle pet godina. Tokom karijere Miliband je često oštro kritikovao rusku politiku.

Bez obzira na to ko će voditi buduću spoljnu politiku Brisela, taj će ujedno biti i potpredsednik Evropske komisije, a njegov zadatak biće pre svega efikasna komunikacija sa Vašingtonom, Moskvom i Pekingom. Iako veoma dobro poznato ime širom sveta, Bler nije kandidat po ukusu Evrope, a kako pokazuju najnovija ispitivanja javnog mnjenja – ni u domovini nije podržan, za razliku od Milibanda.

Praznina koja ostaje iza Blerove neuspele kandidature možda je dovoljno velika da pruži šansu Britaniji da dobije svog čoveka za vrh evropske diplomatije, ali pitanje predsednika EU odlučiće Nemačka i Francuska. Više slobode u izboru imaće ako Britanci budu prethodno namireni, ali moraće da se dogovore sa Italijom. Naravno i sa ostalima, ali iskustvo pokazuje da kada postoji dogovor među četiri najmoćnije države EU o izboru kadrova, onda nije teško postići konsenzus cele EU.

Istok Evrope već je dobio svog čoveka u vrhu briselskih institucija, predsedavajućeg EP Ježija Buzeka, Poljaka, što bi moglo da se tumači i kao ispunjenje ambicija za deo EU od Crnog mora do Baltika. Na čelu EK sedi Portugalac Žoze Manuel Barozo koji je dobio još jedan petogodišnji mandat kao kandidat evropske desnice, koja je ubedljivo pobedila na evropskim izborima juna ove godine. Iako se Solana povlači iz Brisela, teško je verovati da će Pirinejsko poluostrvo dobiti još jednog svog čoveka u vrhu briselske administracije. Zbog toga, a i zato što je iz tabora poraženih socijalista, nevelike šanse da postane predsednik ima Felipe Gonzales, bivši premijer Španije. I Skandinavija ima svog čoveka na položaju u Briselu – generalnog sekretara NATO-a Andersa Fog Rasmusena, što nikako ne uvećava Renove šanse da postane šef diplomatije.

Ako će se birati prema „geografskom poreklu” kandidata, onda bi se trebalo kladiti da će prvi predsednik EU doći iz Beneluksa. Sve tri države imaju svog kandidata i svi oni su premijeri u svojim zemljama i svi su demohrišćani ujedinjeni u parlamentarnoj koaliciji Evropskih narodnih partija (EPP). Herman van Rompuj u Belgiji, Žan Klod Junker u Luksemburgu i Jan Peter Balkenende u Holandiji. U istoj koaliciji EPP su i Angela Merkel, nemački kancelar, i Nikola Sarkozi, predsednik Francuske.

Nemačka i Francuska nemaju svoje kandidate za najviše funkcije u Briselu, ali poseduju najuticajniji zajednički glas. Ako se odluče za kandidata iz Beneluksa, biće to istovremeno glas za predstavnika „stare Evrope”, odnosno za države osnivače EU. Šest država potpisnica Rimskog ugovora su Francuska, Nemačka, zemlje Beneluksa i Italija.

Bilo bi veoma iznenađujuće ako „stara Evropa” ne bude imala nijednog predstavnika u vrhu vlasti u Briselu, a prema predviđanjima, Junker, koji se prvi javno usprotivio Blerovoj kandidaturi, ima manje izglede da postane predsednik nego Balkenende ili Rompuj.

Vladimir Jokanović