Зид у Србији

Двадесет година након пада Берлинског зида, којим је дефинитивно стављена тачка на блоковске и идеолошке поделе у Европи, део политичке елите у Србији је, чини се, остао збуњен тим догађајем. Отуда се на укључивање у европске интеграције повремено и даље гледа као на питање избора између Москве и Брисела, иако ни једни ни други од нас не траже да бирамо.

Укључивање у европске интеграције поједине политичке групације третирају као неку врсту националне издаје и повлађивања „онима који су нас бомбардовали”, а удаљавање од Русије која може да нас заштити. При томе се и не поставља питање да ли Русија, која је одавно суштински рашчистила са Берлинским зидом и поделама које је он доносио на територији Европе, заиста има интерес да подупре Србију ако би се, евентуално, определила за такву опцију.

Парадоксално, заговорници таквих идеја данас су изразито националистичке странке, док је Социјалистичка партија Србије, која баштини идеје комуниста, дакле оних идеолошких снага које су раније инсистирале на подели Европе, на супротним позицијама. Српски социјалисти се снажно залажу за јачање сарадње са Русијом, али никако не доводе у питање „европски пут“ Србије.

Конфузија о којој је реч показује да недоследност у разумевању тако важних политичких догађаја какав је пад Берлинског зида и није последица суштинских идеолошких разлика на политичкој сцени Србије, него схватања политике као непрекидног низа вербалних напада на „оне друге“. Српска политичка сцена је, заправо, испод критичне границе спремности на озбиљну и одговорну расправу o корацима које треба предузети и последицама које по будућност нације може да има одређена политичка одлука.

Политичари су добро „испекли“ технологију напада на противнике, махом се ослањајући на жестоку патриотску реторику. Бављење политиком, нарочито ако си у опозицији, своде на оптужбе за неспособност, недостатак патриотизма или чак издају. Може се чути како се Србија „продаје Западу“ и како би све било другачије када би на власт дошле праве патриотске снаге које би одмах потражиле и добиле руску помоћ. Заговорници таквих идеја, истина, нису у власти, али су најгласнији део опозиције.  

Отуда није чудо што се у Србији и даље беспоштедно „туку“ партизани и четници, „мондијалисти“ и „антимондијалисти“, фашисти и антифашисти. У таквој атмосфери се и могло догодити да се Србија, која има разлога да се дичи антифашистичком прошлошћу, не укључи на одговарајући начин у обележавање победе над фашизмом – која у Европи има огроман значај.

Требало је да у Београд дође руски председник Дмитриј Медведев да нас подсети да је ослобађање Србије од немачке окупације било дело антифашиста. Националисти, којима је Русија на срцу, деловали су помало затечено, док су њихови противници, ватрени заговорници европских интеграција, били потпуно задовољни.

Европа и Русија у међувремену настављају путем којим су кренули након пада Берлинског зида. То што се повремено сучељавају не значи да ће да граде неки нови зид – него да траже начин да напредују у обостраном интересу.