Јавни интерес

Миодраг Жикић је пре пет година у центру Београда возио трештен пијан. Друштво га кажњава тако што ће му ТВ Студио Б, који је снимио догађај, платити 150.000 динара на име материјалне штете. Иста телевизија платиће и 190.000 динара на име судских трошкова. Тако некако, за просечног грађанина неупућеног у правне заврзламе, гласи пресуда Апелационог суда у дуготрајном спору између Жикића и Студија Б.

У образложењу пресуде је, судећи према тексту објављеном на интернет страници Студија Б, наведено да је „начињена повреда угледа и части објављивањем информација из приватног живота”. Уз дужно поштовање према суду и судијама, ово би могло да значи да се вожња у пијаном стању третира као „приватан живот”.

А није ли то, пре свега, угрожавање сопственог живота и живота других? Знају ли судије колико се живота у Србији годишње угаси због оваквих „приватних ствари” и да ли уопште имају право да не знају тако нешто? Јер судови ваљда и постоје да би се штитиле највише вредности друштва, а људски живот и његова заштита су у самом врху приоритета. Можда је Жикић у неком другом процесу пред неким другим судом кажњен (мандатно или на други начин) због вожње у пијаном стању, али овде није реч о томе.

Снимак Жикићеве вожње је коришћен у кампањи „Безбедност у саобраћају”, па се он вероватно осетио повређеним јер је послужио као пример другима како се не треба понашати. Није помогло ни то што је и сам одобрио снимање и што је телевизија уредно „замутила” његов лик, на крају је он испао жртва, а телевизија та која је прекршила закон.

Није познато да ли су се судије сетиле да завире и у Закон о јавном информисању. У том закону, у члану 45, пише да није потребан пристанак на снимање неке особе ако је то у јавном интересу. А не постоји, ваљда, јаснији јавни интерес него у случају човека који, у видно пијаном стању, вози кроз центар Београда. Снимак његове вожње није извргавање порузи него упозорење другима да не крше закон и не угрожавају свој живот и живот других.

Постоји, дакле, закон који пружа јасне основе судији да не кажњава медиј за друштвено одговоран потез, какав је начинио Студио Б емитујући снимак. Судије би требало да знају да у свим развијеним демократским друштвима судови и закони у оваквим и сличним случајевима штите медије и њихово право да процењују шта је у интересу јавности, а шта задире у приватност. Управо због тога оваква одредба је и унета у српски Закон о јавном информисању.

Господин Жикић можда никад више није сео пијан за волан и можда то никад више неће учинити. Али пресуда којом је новчано награђен за то што је учинио сигурно неће деловати обесхрабрујуће на друге. Истовремено, обесхрабрују настојања да се драстични прекршаји, попут вожње у пијаном стању, јавно жигошу и осуђују. Може начелно, без имена, али никако конкретно. Стиче се утисак да већи ризик јавно скренути пажњу на неприхватљиво понашање конкретне особе него кршити закон.