Умирање је забавно

Док је тешко болестан Владимир Набоков (Санкт Петербург, 1899–1977, Монтре) у болници писао на листићима блока нови роман „Лаурин оригинал” истовремено је својој супрузи Вери ставио у аманет да, ако га смрт претекне, рукопис спали. Ни Вера ни син Дмитри Набоков нису га послушали: после тридесет две године по одласку славног писца, недовршени „Лаурин оригинал” је пред читаоцима, а светску премијеру је већ доживео – на српском језику.

На протеклом Сајму књига београдска издавачка кућа „NNK интернационал” представила је ово издање у преводу Вељка Никитовића с енглеског (Набоков је, иако Рус рођењем, писао на енглеском), поштујући посебне услове за графички изглед књиге. Свака страница доноси оригинал рукописа на листићу из блока, и превод, што даје изванредни увид у књижевну радионицу писца незаборавне „Лолите”.

Тек три недеље после светске премијере „Лауриног оригинала” на српском језику долазе на ред издања Набоковљевог недовршеног романа на другим језицима – на енглеском званично излази 17. новембра (један део је објављен у „Плејбоју” 10. новембра), а издавачи су „Knopf/Random House” за САД и „Penguin” за Велику Британију.

Рукопис званично носи назив „Лаурин оригинал (умирање је забавно)”; садржи 138 листића из блока, а на последњем дословце стоји: избриши, изостави, састружи, поништи, изгреби, испери, затри. Наредба за спаљивање страница после смрти? Опсесија главног јунака?

„Лаурин оригинал (умирање је забавно)” је био доскора чуван у сефу банке у Монтреу, а када је пре пар година син Дмитри гласно почео да „испитује” књижевну јавност о томе да ли би требало или не да поштује очеву вољу и да рукопис спали, почели су да се јављају они који су били за и, наравно, против. Сам писац је, сведоче син и његови савременици, овај роман сматрао својим будућим ремек-делом и најбољим од свега што је написао. То је, сасвим разумљиво, дигло цену књизи у којој се само могу наслутити, сада се може видети, прави бисери Набоковљевог генијалног литерарног дара.

Главни јунак овог дела у фрагментима је „сјајан неуролог, чувени универзитетски предавач (и) материјално независан господин, др Филип Вајлд”, дебео и незграпан, са „смешно малим стопалима”. Вајлд је опседнут идејом о самоуништењу и смучен над својим телом, његов део по део уништава у мислима, полазећи управо од прстију тих и таквих стопала. Овај је процес самоуништења „продужио неописиво осећање слатке смрти”, виртуелни транс којим Филип Вајлд лечи гађење над сопственим телом, мржњу према њему, али и свету у којем све ври од девојчица заводница, остарелих нимфоманки, физичке импотенције и, пре свега, духовне немоћи. А самоуништење траје – све док од човека не остане „ништа осим гротескног попрсја с упиљеним очима”…

Док чита недовршени рукопис „Лаурин оригинал (умирање је забавно)” радознали и добронамерни читалац неће у њему видети само реченице које је записивао један помало сенилни и од живота уморни остарели писац сјајног дара. Овај је роман Владимира Набокова, у оваквом облику, ваљало објавити јер изнад тог огромног лавиринта идеја лебди она најупечатљивија за којом човек, неутаживо се надајући, тежи: поновном рођењу, далеко од ружноће и бола.