Umiranje je zabavno

Dok je teško bolestan Vladimir Nabokov (Sankt Peterburg, 1899–1977, Montre) u bolnici pisao na listićima bloka novi roman „Laurin original” istovremeno je svojoj supruzi Veri stavio u amanet da, ako ga smrt pretekne, rukopis spali. Ni Vera ni sin Dmitri Nabokov nisu ga poslušali: posle trideset dve godine po odlasku slavnog pisca, nedovršeni „Laurin original” je pred čitaocima, a svetsku premijeru je već doživeo – na srpskom jeziku.

Na proteklom Sajmu knjiga beogradska izdavačka kuća „NNK internacional” predstavila je ovo izdanje u prevodu Veljka Nikitovića s engleskog (Nabokov je, iako Rus rođenjem, pisao na engleskom), poštujući posebne uslove za grafički izgled knjige. Svaka stranica donosi original rukopisa na listiću iz bloka, i prevod, što daje izvanredni uvid u književnu radionicu pisca nezaboravne „Lolite”.

Tek tri nedelje posle svetske premijere „Laurinog originala” na srpskom jeziku dolaze na red izdanja Nabokovljevog nedovršenog romana na drugim jezicima – na engleskom zvanično izlazi 17. novembra (jedan deo je objavljen u „Plejboju” 10. novembra), a izdavači su „Knopf/Random House” za SAD i „Penguin” za Veliku Britaniju.

Rukopis zvanično nosi naziv „Laurin original (umiranje je zabavno)”; sadrži 138 listića iz bloka, a na poslednjem doslovce stoji: izbriši, izostavi, sastruži, poništi, izgrebi, isperi, zatri. Naredba za spaljivanje stranica posle smrti? Opsesija glavnog junaka?

„Laurin original (umiranje je zabavno)” je bio doskora čuvan u sefu banke u Montreu, a kada je pre par godina sin Dmitri glasno počeo da „ispituje” književnu javnost o tome da li bi trebalo ili ne da poštuje očevu volju i da rukopis spali, počeli su da se javljaju oni koji su bili za i, naravno, protiv. Sam pisac je, svedoče sin i njegovi savremenici, ovaj roman smatrao svojim budućim remek-delom i najboljim od svega što je napisao. To je, sasvim razumljivo, diglo cenu knjizi u kojoj se samo mogu naslutiti, sada se može videti, pravi biseri Nabokovljevog genijalnog literarnog dara.

Glavni junak ovog dela u fragmentima je „sjajan neurolog, čuveni univerzitetski predavač (i) materijalno nezavisan gospodin, dr Filip Vajld”, debeo i nezgrapan, sa „smešno malim stopalima”. Vajld je opsednut idejom o samouništenju i smučen nad svojim telom, njegov deo po deo uništava u mislima, polazeći upravo od prstiju tih i takvih stopala. Ovaj je proces samouništenja „produžio neopisivo osećanje slatke smrti”, virtuelni trans kojim Filip Vajld leči gađenje nad sopstvenim telom, mržnju prema njemu, ali i svetu u kojem sve vri od devojčica zavodnica, ostarelih nimfomanki, fizičke impotencije i, pre svega, duhovne nemoći. A samouništenje traje – sve dok od čoveka ne ostane „ništa osim grotesknog poprsja s upiljenim očima”…

Dok čita nedovršeni rukopis „Laurin original (umiranje je zabavno)” radoznali i dobronamerni čitalac neće u njemu videti samo rečenice koje je zapisivao jedan pomalo senilni i od života umorni ostareli pisac sjajnog dara. Ovaj je roman Vladimira Nabokova, u ovakvom obliku, valjalo objaviti jer iznad tog ogromnog lavirinta ideja lebdi ona najupečatljivija za kojom čovek, neutaživo se nadajući, teži: ponovnom rođenju, daleko od ružnoće i bola.