Биро (не)рада

Одговор на питање колико тренутно има слободних радних места у Србији, државу би коштао – неколико десетина хиљада евра.

Толико пара би морало да се издвоји из буџета за истраживање које би урадила приватна агенција или државни Републички завод за статистику а које би показало за колико радника има посла на Бироу рада, односно каква је понуда послова.

Јер, од када је ступио на снагу Закон о запошљавању и осигурању за случај незапослености, према коме послодавци више немају обавезу да Националној служби за запошљавање (НСЗ) пријављују колико радника траже, тачан податак о понуди послова не постоји. За више од 730.000 незапослених који обијају прагове бироа у потрази за ухлебљем то значи да нико у земљи не може да им каже за колико слободних места конкуришу.

Кад НСЗ саопшти да је у септембру ове године регистровано око 32.000 отворених радних места, то не значи да је толико послова у Србији слободно. Та бројка представља само захтеве оних послодаваца који до кадрова долазе преко бироа запошљавања. Са документа о понуди послова склизнули су они власници предузећа који раднике траже преко огласа, приватних агенција или на препоруку рођака и пријатеља. И кад се са бироа чује да највећа потреба постоји за фармацеутима, докторима, инжењерима, агрономима, индустријским дизајнерима, зидарима, тесарима и заваривачима, уопште не мора да значи да је ситуација на тржишту таква. Јер, овај податак представља само део неупражњених послова, односно захтеве оних послодаваца који су своје поверење указали Националној служби за запошљавање. У коначан збир не улази то што је на интернет-страницама највише отворених понуда за комерцијалисте, нити се, статистички, види да се у „хало огласима” највише траже конобари и радници на грађевини.

И пре примене тог закона, донетог у мају, није се знала права слика на тржишту, кажу стручњаци. У пракси се дешавало да послодавци као слободно пријаве радно место за које су већ нашли радника, јер је закон налагао да се пријави свака потреба за новим кадровима. Због притужби послодаваца да подносе непотребну папирологију, држава је остала без прецизних података о понуди послова.

Стручњаци за тржиште рада кажу да је до маја ове године слика о слободним радним местима била прецењена, док је сад потцењена. Ни једна ни друга није добра, а обе су по закону. Реалан податак о томе за колико послова се отима 16,4 одсто радно способног становништва који су тренутно без радне књижице – кошта. Да би Републички завод за статистику урадио анкету о радној снази, на пример, у којој се, опет, не налазе подаци о понуди послова, потребно је 100.000 евра како би се платили анкетари и њихови путни трошкови.

Председник Хрватске Стјепан Месић оценио је пре неки дан да је хрватско друштво „болесно од ендемске незапослености”. Србија која пати од исте бољке, дозволила је себи да нема прецизан податак о томе колико има „лекова”, односно слободних послова којима епидемија незапослености може да се смањи.