Biro (ne)rada

Odgovor na pitanje koliko trenutno ima slobodnih radnih mesta u Srbiji, državu bi koštao – nekoliko desetina hiljada evra.

Toliko para bi moralo da se izdvoji iz budžeta za istraživanje koje bi uradila privatna agencija ili državni Republički zavod za statistiku a koje bi pokazalo za koliko radnika ima posla na Birou rada, odnosno kakva je ponuda poslova.

Jer, od kada je stupio na snagu Zakon o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti, prema kome poslodavci više nemaju obavezu da Nacionalnoj službi za zapošljavanje (NSZ) prijavljuju koliko radnika traže, tačan podatak o ponudi poslova ne postoji. Za više od 730.000 nezaposlenih koji obijaju pragove biroa u potrazi za uhlebljem to znači da niko u zemlji ne može da im kaže za koliko slobodnih mesta konkurišu.

Kad NSZ saopšti da je u septembru ove godine registrovano oko 32.000 otvorenih radnih mesta, to ne znači da je toliko poslova u Srbiji slobodno. Ta brojka predstavlja samo zahteve onih poslodavaca koji do kadrova dolaze preko biroa zapošljavanja. Sa dokumenta o ponudi poslova skliznuli su oni vlasnici preduzeća koji radnike traže preko oglasa, privatnih agencija ili na preporuku rođaka i prijatelja. I kad se sa biroa čuje da najveća potreba postoji za farmaceutima, doktorima, inženjerima, agronomima, industrijskim dizajnerima, zidarima, tesarima i zavarivačima, uopšte ne mora da znači da je situacija na tržištu takva. Jer, ovaj podatak predstavlja samo deo neupražnjenih poslova, odnosno zahteve onih poslodavaca koji su svoje poverenje ukazali Nacionalnoj službi za zapošljavanje. U konačan zbir ne ulazi to što je na internet-stranicama najviše otvorenih ponuda za komercijaliste, niti se, statistički, vidi da se u „halo oglasima” najviše traže konobari i radnici na građevini.

I pre primene tog zakona, donetog u maju, nije se znala prava slika na tržištu, kažu stručnjaci. U praksi se dešavalo da poslodavci kao slobodno prijave radno mesto za koje su već našli radnika, jer je zakon nalagao da se prijavi svaka potreba za novim kadrovima. Zbog pritužbi poslodavaca da podnose nepotrebnu papirologiju, država je ostala bez preciznih podataka o ponudi poslova.

Stručnjaci za tržište rada kažu da je do maja ove godine slika o slobodnim radnim mestima bila precenjena, dok je sad potcenjena. Ni jedna ni druga nije dobra, a obe su po zakonu. Realan podatak o tome za koliko poslova se otima 16,4 odsto radno sposobnog stanovništva koji su trenutno bez radne knjižice – košta. Da bi Republički zavod za statistiku uradio anketu o radnoj snazi, na primer, u kojoj se, opet, ne nalaze podaci o ponudi poslova, potrebno je 100.000 evra kako bi se platili anketari i njihovi putni troškovi.

Predsednik Hrvatske Stjepan Mesić ocenio je pre neki dan da je hrvatsko društvo „bolesno od endemske nezaposlenosti”. Srbija koja pati od iste boljke, dozvolila je sebi da nema precizan podatak o tome koliko ima „lekova”, odnosno slobodnih poslova kojima epidemija nezaposlenosti može da se smanji.