Убиство Вукојевића расветљава један од убица?

Специјално тужилаштво још не жели да се оглашава у вези са информацијама до којих је дошла „Политика”, да је један од осуђених чланова „земунског клана” понудио да сведочи о убиству Зорана Вукојевића Вука ако би добио статус сведока сарадника.

Према нашим сазнањима, ликвидацију Вукојевића, једног од кључних сведока тужилаштва у процесу за убиство премијера Зорана Ђинђића, могао би да расветли један од оних који су га убили. Специјално тужилаштво за сада не жели да се изјашњава о овој могућности. Да ли у истрази убиства Вукојевића предстоји обрт нису могли да нам потврде ни доскорашњи браниоци Александра Симовића, једине особе која је осумњичена за тај злочин. Адвокати Миодраг Рашић и Желимир Чабрило тврде да су отказали пуномоћје Симовићу и да немају информације о току ове истраге.

Унакажено тело Зорана Вукојевића нађено је 3. јуна 2006. године поред аутопута. Претходне ноћи, испред Ургентног центра нађено је и тело Зорана Повића Пове, у то време одбеглог члана „земунског клана”. Код Повића су нађена Вукојевићева документа, због чега су ова два догађаја одмах повезана.

Од дана када је Вукојевић убијен сумња је пала на одбегле чланове „земунског клана”. У то време, поред Повића, у бекству су били браћа Милош и Александар Симовић, Сретко Калинић, Милан Јуришић и Владимир Милисављевић. Сумњало се да је мотив убиства Вукојевића, који је претходно одбио да уђе у програм заштите сведока, била освета због оптужујућег исказа на рачун клана.

Александар Симовић, који је ухапшен у новембру 2006. године, нашао се пред истражним судијом због сумње да је умешан у убиство Вукојевића. Његови ДНК трагови нађени су на „лисицама” којима је Вукојевићево тело било везано. Симовић је порекао да има везе са убиством Вукојевића, тврдећи да га је последњи пут видео 2003. године у Земуну.

На суђењу за убиство премијера Зорана Ђинђића, као и за злочине „земунског клана”, Симовић је испричао да се, током три и по године бекства, скривао у Јужној Америци и да је, по повратку у Србију, из свог старог аутомобила извадио некакву торбу са оружјем, у којој су биле и „лисице”. Симовић тврди да је ту торбу предао Повићу, не дотичући оружје, али је „лисице”, како је изјавио, тада дотакао.

„Политика” је после злочина писала да први налази полиције говоре да је Вукојевић највероватније у самоодбрани убио Повића. Претходно је, према тим информацијама, Повић са још најмање четири особе учествовао у отмици Вукојевића, испред његове куће у Земуну. Вукојевић је затим силом увучен у сиви „ауди А6”.

Током вожње у „аудију”, Вукојевић је, према првим резултатима истраге до којих је дошла „Политика”, успео да дохвати пиштољ и убије Повића који се налазио са његове леве стране. Отмичари су затим разоружали Вукојевића и завезали га „лисицама”.

Отмичари тада смртно рањеног Повића остављају испред Ургентног центра. Аутомобил „ауди А6”, којим је отет Вукојевић и у којем је упуцан Повић, поливен је бензином и запаљен. Код хале „Арена” отмичари су прешли у унапред припремљен други аутомобил у који су пребацили Вукојевића и одвезли га на за сада неутврђено место, где су га страховито мучили.

Идентитет убијеног Вукојевића потврдила је његова породица на Институту за судску медицину у Београду, која га је препознала по тетоважи змаја на нози. Утврђено је да је зверски мучен пре него што је убијен хицем у потиљак. Горњи део тела био му је потпуно спаљен, а на доњем делу није имао ништа од одеће.