„Плишано” и пре Хавела

Само на неколико места на свету се јасно показала повезаност борбе за чисту животну средину и борбе за слободу и људска права, при чему је мало познато да се управо то догодило шест дана уочи почетка чувене „плишане револуције” у Чехословачкој. Непуних недељу дана пре 17. новембра 1989. године, када је протестима у Прагу почела „плишана револуција”, у градићу Теплице у северној Бохемији избила је „смог револуција” у којој су демонстранти натерали локалне комунистичке лидере да седну за преговарачки сто.

Док су у Прагу дисиденти са Вацлавом Хавелом на челу спремали протесте против комунистичке власти, у Теплицама је један шеснаестогодишњак, иначе радник почетник у једној фабрици, организовао протесте неколико стотина људи са захтевом да локални комунистички лидери учине нешто против огромног индустријског загађења у овој области.

Загађење у целом том региону око тромеђе Чехословачке, Пољске и Немачке било је толико да је сматрано за најзагађенији простор у Европи и називано „црним троуглом” северне Бохемије, јужне Саксоније и доње Шлезије.

Према речима Јане Дворске, која је у то време била учитељица у Теплицама али и учесница у демонстрацијама, уочи протеста сунце није сијало око шест недеља, док је ваздух био ружичаст и љубичаст.

„Осећао се очајан смрад или од хемијског постројења или од рудника, све зависи из ког правца је тог дана дувао ветар. Било је заиста депресивно”, каже Дворска за Радио Праг и додаје да су и одрасли и деца све чешће били болесни.

Међутим, један тинејџер који се тек запослио у локалној фабрици одлучио је да подигне глас свих незадовољних и у кућној радиности одштампао летке у којима је позивао своје суграђане да ставе гасмаске и хируршке маске и да се окупе на главном тргу у центру Теплица. Подстакнути његовим позивом, стотине људи су три узастопна дана демонстрирале на улицама узвикујући „пустите нас да живимо” и „овде су и наша деца”.

Према речима Мирослава Мањека, из Института за савремену историју, тада се догодило нешто што је дотад било без преседана – комунистичке власти у граду су подлегле притиску и пристале на преговоре.

„Људи су тражили разговор са градским функционерима у Теплицама и главни функционер Антонин Вања им је обећао дијалог. То је била потпуна новина, јер уколико тражите дијалог на централном нивоу, уколико тражите дијалог у Прагу, они користе водене топове против вас. Није било могуће имати дијалог са централним комунистичким комитетом. Али у Теплицама су они успели”, истиче Мањек.

Локални комунистички вођа је на крају био принуђен да пред забринутим грађанима одговара на њихова питања, и то на хокејашком стадиону у Теплицама. Међутим, то се већ збило 20. новембра када се талас „плишане револуције” увелико ширио Чехословачком и када је свима било јасно да следе велике промене.

Осим политичких промена, у Теплице су стигле и дуго очекиване еколошке промене будући да је овај град од 1975. до 1989. године у целој Европи бележио убедљиво највиши ниво сумпор-диоксида у ваздуху због огромних постројења хемијске индустрије, као и фабрика на угаљ. Проблемом загађености ваздуха у северној Бохемији сада се бави и Европска унија, а међу тадашњим револуционарима против комунизма остало је запамћено како је електроинжењер Едуард Вацка описао јутро у Теплицама.

„Уколико кажете да не можете да дишете, то има два значења. Прво је симболичко јер је духовно окружење угушено лажима и лицемерјем те нема места за дисање. Друго значење је више непосредно, јер је ваздух загађен и ви се буквално гушите до смрти”, написао је он, што је октобра 1987. године и објављено у публикацији покрета „Повеље 77”, пресудног за организовање „плишане револуције”.

Ипак, мало њих ће се сетити овог еколошког бунта као првог малог корака ка паду комунизма у Чехословачкој.