А сад – Шумадија

У добрим школама новинарства учило се да наслов мора да произлази из текста, тј. да треба да изражава његов садржај. У том смислу, лоших ђака журналистичких курсева по овдашњим медијима данас нема мало, а можда су баш неки од њих, сада у својству политичара, учествовали у писању фамозног члана Статута Војводине о томе шта је заправо Нови Сад – главни град или главни административни центар.

Било како било, овај несклад наслова и садржаја (недвосмислен доказ да је и све остало у поменутом документу писано под притисцима, изнуђеним компромисима и сенком унутарпартијске и међупартијске комбинаторике, а не према јасним циљевима државне политике и основним правним принципима) готова је, завршена ствар. Отуд је чудно да је Оливера Ковачевић емисију „Да. Можда. Не.” посветила управо Статуту Војводине у часу кад је свака његова ставка дефинитивно утврђена, а предстојеће усвајање биће тек технички чин.

Поред мањка смисла такве postfestum расправе, емисију је, као и неке раније, оптеретио сам концепт. Настојање да се у програм укључи много елемената – четири госта, публика у студију, снимљени прилози, резултати анкета – доводи до убрзаног кретања по ширини и површини теме, уз застанак тек на пикантним детаљима. Не остаје могућности за задржавање на суштинским питањима како би се саговорници у њих удубили, међусобно разјаснили или бар заокружили започету мисао.

Али и ово издање имало је својих добрих момената, па и корисних сазнања. Једно је да током истраживања јавног мњења грађани нису били много заинтересовани да размишљају (или да се изјашњавају) о понуђеној теми, а други је констатација да нису били ваљано обавештени о томе какве су и шта доносе промене статуса Војводине.

Тај знак грађанске резигнираности вероватно је бар једним делом последица убеђења да од воље народа ионако мало шта зависи. Али медији немају разлога за препуштање таквој инертности. Уместо да „прежвакавају” мрвице с политичке трпезе (и тиме додатно гоје незасите политичаре), новинарима се пружа шанса да самостално састављају „мени” бар у ТВ студију и да приволе политичаре на ту понуду: да прво сами кусају оно што се спремају да закувају свима нама.

Тако би се и Оливери Ковачевић указала прилика да стекне предност у корацима. После закаснелог приповедања о наслеђеним а историјским правима „Српске Војводине” и о томе како ће и за кога убудуће да куцају три срца јуначка Срем, Банат и Бачка – могла би се окренути ка другим крајевима (покрајинама), регионима (регијама), административним (аутономним) целинама.

Шумадији, на пример. Има и она историју. И економију. И универзитет. И позоришта, писце, сликаре... Па затим редом по западу и истоку „старе” Србије. Да се разбија делом истина, али делом и стереотип који годи „просвећеном северу” да је „што јужније – то тужније”.