Црвени директори

Од нашег сталног дописника
Љубљана, новембра  – Словенија се с појмом тајкун срела почетком деведесетих година прошлог века гледајући у двориште комшија, где су Туђманови следбеници преузимали велика предузећа у Хрватској. Медији су извештавали о неспособњаковићима који искоришћавају положај, што се обично завршавало тиме да је фирма банкротирала, а хиљаде људи остало без посла. У Словенији су водећи људи неких предузећа брзо схватили да је капитализам друштвени систем у коме бити богат није грех, па су у оближњим државама на западу ницале "ћеркинске фирме" у које су постепено преливани послови и новац, све док фабрика мајка у домовини није дотерана на добош. С привредне карте Словеније ишчезавале су перјанице социјализма – "Искра", ТАМ, "Планика"... Једне потпуно, а иза неких је део имена уграђен у скромније погоне, сада приватних власника, акционара. Мото нове касте бизнисмена био је да је у капитализму шпекулација – легитимно средство за богаћење.

Клијентизам

Странпутице транзиције у Словенији, међутим, нису нарочито скандализоване, јер нису достигле размере као на Балкану, па се појам "тајкунизације" овде увек везивао махом за тај простор. Медији, додуше, при том, нису заборављали на случај руске (дивље) приватизације током које се видело колико држава може лако да да, а још брже развласти олигархе, или тајкуне, дакле људе који су се нашли "у право време на правом месту", било да је то било место директора каквог социјалистичког предузећа, или високо место у државној бирократији.

Словенци су, међутим, себе увек некако изузимали из тог општег транзиционог тренда, понајпре зато што су назив "тајкун" резервисали само за мутне послове бизнисмена пореклом југоисточно од словеначке границе. Захваљујући томе, они су, рецимо, "с гуштом" пратили успон и пад тајкуна у Хрватској и Србији, нашироко извештавајући, рецимо, о породици Карић. Наслов интервјуа са Богољубом Карићем, објављен у љубљанској "Младини" маја 2003. гласио је управо тако, "Српски тајкун", али је та квалификација потом сустизала и све друге који су напредовали за Милошевићевог вакта, а који су касније пробали да прошире посао ван Србије. Зато је у словеначким медијима нису избегли ни Мирослав Мишковић, Милан Беко, Жељко Митровић или Марко Милошевић…

Међу домаћим предузетницима "тајкун" је постао мало ко. Свакако не зато што их у Словенији – није било.

Сем тога, словеначко друштво избегло је после осамостаљења трауматизацију кроз коју су прошле остале републике бивше заједничке државе. Словенија није назадовала због ратова, разарања и пљачки, већ је као најразвијенији део бивше СФРЈ само напредовала. Ни раслојавање становништва није било ни приближно тако радикално као у Србији, а и правосуђе је мотрило да не дође до девијација у привреди попут оних у осталим државама у транзицији. Најзад, Словенија је све до прошле године задржала континуитет са пређашњом (комунистичком) номенклатуром – како то воли да каже десница која је лане успела да формира владу. Отуда је десница, док је била у опозицији, лансирала аутохтони пандан за "тајкунизацију" у Словенији – "клијентелизам".

О клијентелизму и "клијентима" писао је конзервативни "Маг", који је серијом текстова упозоравао на спрегу између тзв. црвених директора (преосталих из тоталитарних времена) и актуелне власти, нарочито док је председник државе био некадашњи лидер комуниста Словеније Милан Кучан. Ипак, термин тајкун није избегао Едвард Овен, члан Либералне демократије Словеније (ЛДС је, пре него што је постао председник државе, водио Јанез Дрновшек), који је 12 година био на челу државног стамбеног фонда. Штампа је 2005. објавила низ чланака којима је заједничко било ово питање: одакле Овену милијарде?

Чепркање по Овеновом богатству уродило је млаким прегалаштвом истражних органа, који покушавају да пронађу одговор да ли је Овен опљачкао новац оних који су мукотрпно штедели да дођу до сопственог стана? Онда је на оптуженичкој клупи завршио уредник таблоида "Директ", јер му није било јасно како је могуће да се Овен из просечно ситуираног државног бирократе претворио у милионера, који је за стан дао 400.000 евра, за вилу на обали Јадрана милион, док је вредност акција, локала и пословних простора које поседује у елитном делу Љубљане процењена на око 7,5 милиона евра.

"Логично је питати одакле му богатство, јер плата директора фонда није довољна ни за опремање Овенове дневне собе," рекао је уредник "Директа" Бојан Пожар, објашњавајући писање о злоупотребама једног од лидера левице. За новац који је ишчезао док је фонд водио "стамбени тајкун Овен", медији су израчунали да би у Љубљани могло бити изграђено 105 станова величине 70 квадрата.

Фиктивни послови

 Био је то затим  шлагворт за потоња писања провладиних медија о спрези преображених комунистичких директора са ситнијим фирмама, о новчаним трансферима за фиктивне послове и различитим малверзацијама уз помоћ којих су паре отицале у приватне џепове. Операција, названа клијентелизам, алудира да су у систем повезани бројни актери, који су једни другима "клијенти", по политичкој линији.

Други бизнисмен који није успео да избегне атрибут "тајкуна" јесте недавно изабрани градоначелник Љубљане и Кучанов пријатељ Зоран Јанковић. Жигосање је почело марта, у време највећих полемика, после његовог свргавања с места директора "Меркатора", а достигло кулминацију ове јесени. Уз "ултракапиталисту" Јанковића, као тајкун, помињан је и Игор Бавчар (директор "Истрабенца"), док се јавност, још под утиском предизборне кампање, нашла у дилеми јесу ли Јанковићеви послови били на ивици закона, или су већ склизнули преко ње?

По интернет-форумима се као "први прави словеначки тајкун" недавно појавило име Матјажа Гантара, "повезаног са свим владама, који је узурпирао транзицијску имовину". Гантар је један од најутицајнијих људи у држави, близак премијеру Јанши, а царство базира на разним фондовима за управљање акцијама предузећа.

Занимљиво је да је после доласка Јаншине опције на чело државе престало да се пише о клијентелизму као облику "смањивања демократије на рачун све већег привредног и политичког апсолутизма, где владајућа странка поставља своје људе на кључне положаје у друштву и привреди, чиме обезбеђује своју моћ и власт". Можда зато што је државни део привреде у процесу промене политичког предзнака, па је извесно да ће се о тајкунима или клијентима, свеједно, у Словенији тек писати.