Постоји прича о томе како се обогатио славни Рокфелер. Као, купио једном он једну јабуку за један цент и онда је препродаo за – два. Затим је за два цента купио две јабуке, па их препродао за четири. Онда је купио четири јабуке и продао их за осам центи, а после тога осам јабука препродао за 16 центи… И тако... све док му није умрла баба и оставила му – 100 милиона долара!

То је, разуме се, само виц, док је у реалном животу Џон Д. Рокфелер своју империју подигао – сам. Како је то учинио, тешко да би неко данас био у стању сасвим тачно да исприча. Рокфелер, син убогог торбара, можда је то сам и понајбоље описао док је полазницима некакве школе објашњавао да постоји само један начин да се америчка ружа "бјути" (лепота) одгаји како треба: "Морају се жртвовати њени први пупољци", казао је Рокфелер алудирајући без сумње на то да и у пословном свету неку жртву, једном, свако мора поднети.

Рачуна се, иначе, да је овај Рокфелер почетком прошлог века био и први доларски милијардер, уопште. Нешто касније стигао га је и Хенри Форд, као и – многи други. Према америчком часопису "Форбс", прошле године је на Земљи живело 793 милијардера. Једно друго истраживање је, пак, показивало да је у исто време на нашој планети живело и 8,7 милиона милионера, при чему је још већу пажњу од те морала да привуче чињеница да се више од 100.000 тих, доларских, милионера већ нашло у једној дојучерашњој комунистичкој земљи, Русији, у којој је, како неки процењују, тренутно четвртина укупног богатства сконцентрисана у рукама отприлике 100 људи. Што, додуше, и није нека специфично руска особина, будући да смо сличан расплет фамозне транзиције, као историјског раздобља карактеристичног по повратку дела човечанства из бескласног друштва у капитализам, последњих година, сви увелико имали прилике да изучавамо и другде – широм источне Европе, у комунистичкој Кини сада пуној мултимилионера, па чак и на свом властитом огњишту.

У одсуству аутентичних домаћих података, сви ми смо, пак, тек захваљујући оним интернационалним, дошли у прилику да дознамо да се и неколицина Срба, ето, сврстала у планетарну милионерско-милијардерску елиту. Несразмерна већина која се у том процесу сврстала на супротну страну, дакле међу највеће планетарне беднике, стала је, међутим, баш зато, све чешће, да се пита како ли су то једни  успели док су сви остали, истовремено, до те мере – неуспели?

Тешко да ће икада ово моћи да дознају.

Они који би то могли да објасне, главни актери поменутих збивања, окружени не само "боди-гардистима" већ и разним портпаролима и пи-аровима, ћуте као заливени. Други се, у страху од суда и сличних непријатности, тешко одлучују на нагађања. Преостали су, дакле, само теоретичари да објасне овај феномен око кога, међутим, ни они сами, између себе, никада нису били у тоталном сагласју.

Једно време, рецимо, у САД беше популарна теорија Густавуса Мајерса о "баронима разбојницима" која се, на известан начин, само надовезивала на тврдњу Оноре де Балзака да "сва велика богатства воде порекло од злочина". Свако ко се колико-толико удубио у историју препуну пљачкаша – укључујући у њих, рецимо, и пирате под командом британске краљице Јелисавете или Џона Лоуа, Шкота који је за француског цара Филипа Орлеанског једном основао банку, чијим су банкнотама онда плаћани државни дугови све док се није открило да су наводни рудници злата на бази којих су издаване "хартије од вредности" заправо муљевите мочваре у Луизијани – просто је морао да се сложи са овим, макар и крајње радикалним мишљењем. На другој страни је доиста било тешко не сложити се и с тврдњом Пола Гетија, америчког милијардера, који је био убеђен да би, чак и када би сав новац света, рецимо, у 15 часова равномерно поделио међу људима већ у 15.30 међу њима могао да открије – знатне новчане разлике...

Овако или онако, тек, сигурно је да бар око једне максиме Рајта Милса, стручњака за феномен елите (власти), не би требало да буде никаквог двоумљења. Оне по којој је сигурно само то да се нико и никада досад још није обогатио тако што је – штедео од плате. Те да су, по правилу, највећа богатства вазда настајала у ванредним приликама, током ратова, и да су најчешће стварана у спрези вештих бизнисмена и још вештијих политичара, захваљујући разним државним погодностима или, просто, добрим везама…

Ваља, при том, признати да је, особито у новије време, неспоран био и успон многих новобогаташа на бази чистих властитих интелектуалних способности. Попут, рецимо, Џоане Роулинг, писца, која се међу милијардере пробила пишући књиге о Харију Потеру. Или, чак, Била Гејтса, који је постао најбогатија персона света захваљујући открићима из области компјутера. Али, исто тако, треба рећи, и да у историји, све доскоро, никада нису бележени ни примери толико брзог богаћења појединаца, које је довело дотле да су чак и они који су колико до јуче реално били нико и ништа данас већ стекли толику моћ да одлучују не само о највећим пословима, него и о кључним – државним питањима...

Неко је такве назвао тајкунима. Они су постали наша реалност. Чак и ако их никада не будемо упознали, од њих ће нам (и) убудуће зависити живот.