НЕМАЊА НЕНАДИЋ

Дуго сам избегавао да користим реч "тајкун" прво не знајући јој оригинално значење, а касније увидевши да се и другим изразима, који су се раније одомаћили може означити иста категорија људи. Верујем да већина наших суграђана када чује тај израз има на уму следећи опис: богаташ (намерно у мушком роду), стекао имовину на сумњив начин, скривено (тајно) утиче на политичаре и друге који су формални носиоци власти у одређеној области како би увећао своје богатство или обезбедио оно што је незаконито стекао.

Међутим, "Британика" каже да ова реч потиче из Јапана, да је то синоним за "шогун", а да секундарно означава "лидера на високом положају (нпр. у политици)" или "бизнисмена који има изузетно велико богатство или моћ". Сва је прилика да је ова реч дошла код нас из енглеског језика али и да се тако проширила њена употреба (преко 1.000 српских страница на Интернету садржи ову реч) зато што буди асоцијације на то да је тајкун богатство стекао или да се моћ користи из потаје.

Појам тајкуна се неминовно везује са корупцијом, при чему су тајкуни увек на страни која уз помоћ "штапа" (нпр. нуђење новца и других погодности) или "шаргарепе" (нпр. уцена да ће објавити компромитујуће податке) покушавају да остваре утицај на креирање политике, начин доношења одлуке или на начин примене прописа од стране државних органа, политичких странака, јавних службеника, или на поступање других (јавне личности, медији). Корупција има разне облике а неки од њих који су најопаснији за друштво везују се за тајкуне – тзв. заробљавање државе, односно (не)доношење закона и других прописа зарад интереса оних који корумпирају или прилагођавање садржаја прописа њиховим интересима. Када се држава зароби на овакав начин, читав правни систем постаје супротност од онога што би требало да буде зато што делује у корист интереса корупционаша који су претходно преточени у прописе.

Према истраживањима Светске банке, стање у Србији по питању "заробљавања државе" не стоји добро, будући да је ова појава више присутна само у Македонији, Албанији и БиХ, на узорку бивших социјалистичких земаља од Чешке до Таџикистана. Поређења ради, на индексу перцепције корупције Србија је пласирана знатно боље (у горњој половини поменутог узорка). Када се узме у обзир и утисак грађана да корупција више утиче на политички живот земље него на пословање или њихову свакодневицу јасно је да и приоритет борбе против корупције мора да буде усмерен управо на процес доношења одлука (да ли су донети потребни закони и да ли њихов садржај одражава јавни интерес) и процес њиховог спровођења (да ли се закони примењују једнако у једнаким случајевима).

Да би се овакав циљ постигао под лупу јавности морају бити стављени предлози закона и амандмана, образложење због чега се доносе и због чега их поједине партије подржавају или не, извори финансирања политичких странака и изборних кампања, лобирање и мноштво других информација и процеса. Када те информације остану непознате може се само на основу личног утиска оцењивати да ли је држава средство путем којег тајкуни владају или сервис грађана на који се само понекад, захваљујући корупцији прилагођава њиховим интересима.    

Будући да се у Србији, као последица нужности стварања широких коалиција, мултипликује број могућих заштитника приватних интереса у органима власти, смањује се и могућност за стварање политичке воље за обрачун са тајкунима – корупционашима. Досадашњи ретки примери обрачуна са тајкунима указују на то да је управо политичка воља пресудан елемент. Из тог лавиринта не можемо ни лако ни скоро изаћи, али можемо радити на јачању институција и одговорности оних који одлучују у име свих нас.  

Програмски директор "Транспарентности Србије"