БЕЗ ПРЕСКУПИХ БУНДИ, МОЛИМ!

Након спектакуларног дочека Медведева, у Београду су поносно прослављени и ,,Дани Немачке”. Сећање на пад Берлинског зида 1989. године и уједињење две Немачке готово да је добило знaчај националног празника у Србији, којој овај догађај није донео ништа добро у њеној историји.

Након пада Варшавског пакта у свету је остала само једна суперсила, чиме је дубоко нарушена каква-таква глобална равнотежа снага. У загрљају америчког империјализма нашли су се сви који су до тада грцали под излизаним ђоном совјетске чизме.

Немачка се поново буди као светска сила и важан савезник САД и тражи потврду сопствене моћи на тлу Европе, окрећући се према Балкану као својој вечитој зони интереса.

Први већи пројекат постаје разбијање Југославије као традиционалног трна у оку, у чему јој дебело помажу и друге светске силе, али и увек присутни анимозитет између два највећа југословенска народа Срба и Хрвата.

Уз миле звуке песме захвалности ,,Данке Дојчланд” одиграва се један од најкрвавијих грађанских ратова двадесетог века. Немачка авијација као чланица НАТО-а поново бомбардује Србију 1999. у акцији ,,Милосрдни анђео”, а њене трупе као значајан контингент Кфора и дан-данас су размештене по нашој јужној покрајини.

Свима добро познат епилог је једнострано проглашење независности Косова, а Немачка је једна од првих земаља која признаје Републику Косово као независну државу. Данас је Берлин један од главних протагониста политике штапа и шаргарепе која се спроводи према РС, а нису ретки ни рестриктивни ставови у вези са пријемом нових чланица у ЕУ.

И поред немачке политике која је често била штетна по Србију и њене интересе, наш народ гаји велике симпатије према немачком народу, његовој култури и достигнућима. Дела немачких писаца, песника, филозофа и научника красе полице библиотекa скоро сваког образованог човека у Србији. И они који мање полажу на образовање не могу да остану равнодушни према њиховом стандарду, марљивости и поштовању закона, па је Немачка једна од омиљених дестинација наших радника.

Чињеница је да она није била само колевка империјализма и агресивне политике већ су се на њеном тлу рађале слободарске идеје и покрети који су инспирисали младе људе широм света.

У јеку Вијетнамског рата крајем шездесетих година, са западне стране зида покренута је серија студентских протеста против америчке агресије на Вијетнам и корумпираног домаћег режима који је ту агресију подржавао и помагао.

Као одговор на неописив полицијски терор и убиство неколико студената наизглед обична побуна омладине прерасла је у наоружану герилску формацију РАФ (фракција Црвене армије) која је покушала да изврши револуцију и ослободи немачко друштво од окова империјализма, тоталитаризма и корупције.

Вође покрета били су млади људи из добрих породица, међу којима су се посебно истицали Андреас Бадер и новинарка Урлике Мајнхоф.

Иако су се ослањали на марксистичке идеје и уживали подршку многих комунистичких држава, група Бадер-Мајнхоф пре свега била је вапај једне генерације младих људи коју су неправда и сила сатерали у ћошак не остављајући им други избор осим да ћуте и трпе или да узму оружје у руке и да се боре.

Доказ да ови урбани герилци нису трошили пуно времена на празне приче и шупљу идеологију јесте чињеница да иза себе нису оставили никаква писана дела и манифесте. Њихов потпис биле су бројне оружане акције и диверзије које су се постепено претвориле у прави фронтални сукоб са немачким безбедносним снагама.

Иако су у многим случајевима били веома брутални и насилни, због чега су у историји углавном остали упамћени као терористи, група Бадер-Мајнхоф је доживела три генерације бораца, и оставила неизбрисив траг у новијој историји Немачке.

Уместо што се непотребно клањају и славе сопствене поразе, политичке елите би могле много тога да науче од Немачке и случаја Бадер-Мајнхоф.

Иако су све вође ове организације убијене или осуђене на дугогодишње казне затвора, а РАФ је званично распуштен након рушења Берлинског зида, Немачка се знатно променила након тих догађаја.

Данас је она држава са изузетно јаком социјалном политиком, заштитом људcких права и веома ниском стопом корупције. Богатији слојеви немачког становништва који су раније волели да свој иметак покажу у јавности, данас живе скромније од богатих људи у многим другим земљама.

Позната је прича – на сахрани шефа управе Дојч банке Алфреда Херхаузена, кога су убили чланови РАФ-а, све богате госпође нису биле у својим прескупим бундама које су увек радо носиле. Страх од герилаца потпуно је променио бахато понашање немачке елите.

Много касније, у много сиромашнијој Србији, култура приказивања богатства доживљава врхунац. Новине и телевизија препуни су новокомпонованим богаташима који приказују своје прескупе куће, одећу, аутомобиле, док већина народа живи на рубу егзистенције. Цела држава је организована као сервис за богате без обзира на порекло њиховог капитала, па се крчми и распродаје и оно мало ресурса који су овој земљи преостали.

Влада се потпуно апсолутистички, без икакве бриге за сопствени народ и одговорност према будућим генерацијама. У сличним условима је у Немачкој дошло до формирања поменутог покрета Бадер-Мајнхоф. Иако Срби немају ту организовану милитантну црту као Немци, питање је докле иде праг толеранције овог народа. У вези са тим треба да се запитају власти у Србији, јер нико од нас не жели да се овде понови ,,немачка јесен” 1977.

члан групе ,,Београдски синдикат”