Магија живљења

Шпанска списатељица Берта Сера Мансанарес, ауторка романа „Очи урагана” који је управо преведен на српски језик у издању „Моно и Мањана” од данас је гост ове издавачке куће и Београда. Професорка шпанског језика и књижевности и добитница награде Адонаис за поезију, једноставног али специфичног стила приповедања који, према оценама критике, жанровски повезује романтику, историју и авантуру, годинама је присутна на савременој шпанској књижевној сцени.

Иако је радња романа „Очи урагана”, који је на српски језик превела Данијела Пејчић, смештена у 19. век и турбулентно време трговине робљем на Куби, универзална борба главних јунака да се изборе са нескладом између својих снова и реалности која их спутава дело чини врло актуелним. Сваки од бројних ликова књиге „Очи урагана” дошао је на, увек контроверзну, Кубу са жељом да се обогати и сваки од њих срео се са тешкоћама у остварењу поменутог сна. Сваког од њих водила је страст...

Интервју за наш лист са Бертом Сера Мансанарес вођен је електронским путем, пред долазак у Србију.

Кажете да сте читавог живота били велики читач и да, када пишете, мислите као читач а не као писац.

Први задатак књижевности јесте да шармира и забави читаоца па тек онда да га нечему научи и у неком правцу усмери. Стога покушавам да у својим књигама саградим прави мали универзум посвећујући велику пажњу детаљима – клими, градовима, објектима. Тако ткам свет занимљив за читаоца у којем ће главну, озбиљну па и поучну поруку носити ликови уплетени у радњу романа. Овога пута изабрала сам Кубу јер је реч о последњој шпанској колонији чија је судбина нераскидиво у вези са Шпанијом, земљом у којој сам рођена а у којој је робовласништво било веома изражено. У таквом систему, разлика између жеља и могућности бива још израженија. А да би преживео, и тада а и сада, човек мора да се прилагоди или да умре. Реалан живот мења човека; неки у том процесу одустану од борбе а неки истрају и пронађу средину између наизглед непомирљивих крајности. То је магија живљења.

На човека утиче жеља за стицањем материјалног богатства. У 19. веку у појединим деловима света економски просперитет доносио је „прљав” посао трговине људима. Данас постоје други начини остварења бескрупулозних циљева. Чини се да они понекад немају границе?

Да, на жалост, немају. Само је питање времена, његових карактеристика и могућности, у којем се они остварују. И данас људи из Африке свакодневно покушавају да се домогну Европе, путујући у малим бродовима у непознато. Неки умру на путу, неки стигну тамо где су наумили али мали број оствари бољи живот којем тежи. Свет у који долазе не нуди им једнакост. Напротив. Експлоатишу их богатији, игноришу срећнији и омаловажавају староседеоци. А већину тих који експлоатишу, игноришу и омаловажавају друге мотивише управо жеља за богатством. Јер, не заборавите, многи би све дали за богатство. Одувек је тако било. Свет се ту не мења.

Има ли онда наде?

Има, наравно. Ту наду покушавам да пружим у својим књигама. Да отворим очи онима који не разумеју да је оно око чега се боре пролазно. Јер, и робовласници и робови, и богати и сиромашни, и бели и црни желе исто – да пронађу своје место по сунцем. У тој потрази најважније је остати човек. А то је најтеже. Некима о којима причамо и неизводљиво. На крају се, међутим, само то рачуна.

Многи Вас сврставају у једног од најкарактеристичнијих писаца савремене шпанске прозе. Које су по Вама њене најважније карактеристике?

Шпанска књижевност је у тренутном замаху. И развија се у добром правцу. Читалачка публика је глобална па се и писци баве глобалним темама. Можете писати о било којој теми на било којем месту на свету и бићете свуда прихваћени. Модерни шпански роман је веома хетероген, има елитистичких и интелектуалних писаца али и оних који се труде да буду популарни. Ја лично не пратим ниједан литерарни правац. Не знам да ли представљам савремену шпанску сцену. То не бих рекла. Рекла бих да представљам себе.

После објављивања романа „Очи урагана” читаоци су од Вас тражили да напишете наставак. Да ли ћете то и учинити?

Често мислим о тој могућности. Али, нисам још сигурна да ћу кренути тим путем. Свакако ћу почети рад на новој књизи, такође роману. Нека, за сада, остане тајна да ли ће тај роман бити наставак приче о Куби коју сам понудила читаоцима.

Милица Димитријевић