Боље грип, него – НИП

Мајстори земунског „Планума” у краткотрајној блокади обилазнице око Београда, зато што им држава наводно дугује 800 милиона динара за обављене послове, забише прошле недеље у гомилу песка транспарент с веома духовитом, али и изузетно опором паролом – „Боље грип, него – НИП”. С јасном алузијом на Национални инвестициони план, вишегодишњи пројекат неколико наших влада, који, очигледно, од почетног развојног усхићења полако запада у нашу пословичну беспарицу и резигнацију.

Од тада до данас прође цела седмица, а радници, не само „Планума”, већ и још неколико грађевинских предузећа која су имала ту злехуду срећу да раде код истог газде – државе, никако да дођу до онога ко им дугује толике паре. Из Министарства за НИП поручују да ником ништа не дугују, а из ресора за инфраструктуру још се не изјашњавају. Ћути и град Београд, коме, такође, не може бити свеједно шта му се дешава на једном од највећих и најважнијих грађевинских објеката. Коначно, сви ту обилазницу чекамо као озебао сунце не би ли се растеретили мостови преко Саве. Али, aвај.

За ову причу, међутим, није најважније ко је права адреса за дуг домаћим грађевинским кућама. Довољно је рећи – држава.

Она иста која последњих месеци из петних жила покушава да спасе готово пропала предузећа, која нико неће ни да купи, опраштајући им дугове за порезе и доприносе, струју, гас… док с друге стране „живе” фирме, оно мало преосталих грађевинских предузећа, гура у пропаст. И, не само њих, већ све оне који су њихови испоручиоци – од песка, гвожђа, цемента, грађе…

Тако ланац беспарице и овог пута отпоче од државе, али се код ње неће и завршити. Она је за себе и своје приходе смислила ефикасну заштиту, терајући предузећа да плаћају порез на такозвану фактурисану реализацију. Чим испоставе рачун за било који посао или робу, дужна су да плате порез. Тако испада да грађевинци претходном уплатом ПДВ-а кредитирају свог надменог газду, често узимањем кредита код банке за ту потребу, јер им је рачун празан, а он их месецима исцрпљује неплаћањем доспелих обавеза. А о платама, порезима и доприносима да се и не говори.

То је она иста прича по којој ЕПС мора да плати 18 одсто пореза за сваки испостављени рачун потрошачу, а њему је остављено на вољу да плати или – не плати. Отуда и дуг ЕПС-у у протеклом делу године од преко 55 милијарди динара за чију се наплату држава много не стара, већ олако тај дуг претвара у акције, односно капитал предузећа која нико неће.

У приближавању ЕУ и њеним стандардима, а поготово крпарећи новац за свој буџет, држава на сваком кораку инсистира на пореској дисциплини. Притиска, с правом, и адвокате да у своје канцеларије унесу фискалне касе, али, с друге стране, дозлабога неморално мучи беспарицом сироте грађевинце на „националним објектима од међународног значаја” и то за посао за који имају ваљане уговоре. Ако је и од државе – много је.