Bolje grip, nego – NIP

Majstori zemunskog „Planuma” u kratkotrajnoj blokadi obilaznice oko Beograda, zato što im država navodno duguje 800 miliona dinara za obavljene poslove, zabiše prošle nedelje u gomilu peska transparent s veoma duhovitom, ali i izuzetno oporom parolom – „Bolje grip, nego – NIP”. S jasnom aluzijom na Nacionalni investicioni plan, višegodišnji projekat nekoliko naših vlada, koji, očigledno, od početnog razvojnog ushićenja polako zapada u našu poslovičnu besparicu i rezignaciju.

Od tada do danas prođe cela sedmica, a radnici, ne samo „Planuma”, već i još nekoliko građevinskih preduzeća koja su imala tu zlehudu sreću da rade kod istog gazde – države, nikako da dođu do onoga ko im duguje tolike pare. Iz Ministarstva za NIP poručuju da nikom ništa ne duguju, a iz resora za infrastrukturu još se ne izjašnjavaju. Ćuti i grad Beograd, kome, takođe, ne može biti svejedno šta mu se dešava na jednom od najvećih i najvažnijih građevinskih objekata. Konačno, svi tu obilaznicu čekamo kao ozebao sunce ne bi li se rasteretili mostovi preko Save. Ali, avaj.

Za ovu priču, međutim, nije najvažnije ko je prava adresa za dug domaćim građevinskim kućama. Dovoljno je reći – država.

Ona ista koja poslednjih meseci iz petnih žila pokušava da spase gotovo propala preduzeća, koja niko neće ni da kupi, opraštajući im dugove za poreze i doprinose, struju, gas… dok s druge strane „žive” firme, ono malo preostalih građevinskih preduzeća, gura u propast. I, ne samo njih, već sve one koji su njihovi isporučioci – od peska, gvožđa, cementa, građe…

Tako lanac besparice i ovog puta otpoče od države, ali se kod nje neće i završiti. Ona je za sebe i svoje prihode smislila efikasnu zaštitu, terajući preduzeća da plaćaju porez na takozvanu fakturisanu realizaciju. Čim ispostave račun za bilo koji posao ili robu, dužna su da plate porez. Tako ispada da građevinci prethodnom uplatom PDV-a kreditiraju svog nadmenog gazdu, često uzimanjem kredita kod banke za tu potrebu, jer im je račun prazan, a on ih mesecima iscrpljuje neplaćanjem dospelih obaveza. A o platama, porezima i doprinosima da se i ne govori.

To je ona ista priča po kojoj EPS mora da plati 18 odsto poreza za svaki ispostavljeni račun potrošaču, a njemu je ostavljeno na volju da plati ili – ne plati. Otuda i dug EPS-u u proteklom delu godine od preko 55 milijardi dinara za čiju se naplatu država mnogo ne stara, već olako taj dug pretvara u akcije, odnosno kapital preduzeća koja niko neće.

U približavanju EU i njenim standardima, a pogotovo krpareći novac za svoj budžet, država na svakom koraku insistira na poreskoj disciplini. Pritiska, s pravom, i advokate da u svoje kancelarije unesu fiskalne kase, ali, s druge strane, dozlaboga nemoralno muči besparicom sirote građevince na „nacionalnim objektima od međunarodnog značaja” i to za posao za koji imaju valjane ugovore. Ako je i od države – mnogo je.