Стари, сиромашни и заборављени

Сваког дана Драган Ивановић из народне кухиње доноси ручак свом онемоћалом оцу Миливоју, сестри Весни и брату Јовици, који нису баш најбољег здравственог стања. Ова четворочлана породица већ неколико година се храни у народној кухињи. Ивановићи примају социјалну помоћ која је нешто већа од 6.000 динара месечно и са Миливојевом пензијом од 4.000 динара нису у могућности да обезбеде пристојан и нормалан живот. Живе у Добановцима, у породичној кући са две просторије, без купатила. Имају малу окућницу и неколико засађених воћака.

Драган је најмлађи члан ове породице и он брине о оцу, сестри и брату. Набавља дрва, лекове, ради у башти, иде по ручак у народну кухињу. „После осамнаест година рада добио сам отказ у ’Лоли’, у Железнику. Потрошио сам отпремнину тако да сада сви живимо од 10.000 динара месечно. Посао не могу да нађем… Да нам није народне кухиње не знам како бисмо преживели”, прича Драган. Успео је да набави дрва за огрев, али то неће бити довољно до краја зиме.

Струју не плаћају годинама. Електродистрибуцији дугују више од 100.000 динара. „Долазили су да нам исеку струју, па кад су видели како тешко живимо, одустали су од сече”, каже Драган.

Љиља Радиновић, члан невладине организације „Ластавица”, долази једном месечно да провери да ли им је потребна лекарска помоћ и, ако затреба, доноси им лекове. По потреби доведе и лекара који им уради основне претраге, измери крвни притисак, шећер у крви, температуру…

Радиновић каже да у општини Сурчин има 85 социјално угрожених породица. Међу њима има избегличких породица које су у јако тешком положају. Многи од њих нису добили држављанство, па тако не могу да буду на програму социјалне помоћи. Тако је без икаквих прихода брачни пар Стеван и Јека Јеловац, избеглице из околине Огулина, у Хрватској. Јеловци живе у кући коју изнајмљују за 80 евра месечно. До пре неколико месеци Стеван је радио као ноћни чувар на једном стоваришту у Земуну. Док је зарађивао 20.000 динара месечно, он је штедео. Кад је остао без посла, полако „крцкају” уштеђевину. На сву срећу, помаже им синовац Ђуро из Земуна који их редовно обилази и доноси им храну.

„Не можемо да се хранимо у народној кухињи, с обзиром на то да нисмо регулисали статус у Србији. У Хрватској нам је запаљена кућа, па немамо где да се вратимо. Остало је имање које је сада запуштено. За сада нема наговештаја да бисмо ту земљу могли да продамо”, каже Стеван.

Породици Ивановић и брачном пару Јеловац вероватно би било много теже да их не помаже невладина организација Амити. У овој организацији има много волонтера који помажу сиромашним и старим људима. Амити и мрежа Хумана су урадили истраживање о положају старих и сиромашних људи у Србији чија примања не прелазе 6.500 динара као и оних који су без икаквих примања. Истраживање је урађено летос на узорку од 1.200 људи.

По речима Надежде Сатарић, из невладине организације Амити, 45 одсто испитаника живи у породици са просечним приходом мањим од 6.000 динара.

„Без деце, унука, блиских сродника је свака шеста старија особа која живи сама”, истиче Сатарићева. Више од 54 одсто старијих од 65 година који примају социјалну помоћ једу месо једном месечно или ређе, резултати су истраживања.

„Забрињавајуће је да петина анкетираних сиромашних и старијих каже да им је потребна помоћ и за неопходне свакодневне радње као што је кретање по кући и одржавање личне хигијене. Више од 26 одсто испитаних не узима лекове које им је лекар препоручио – ако се не издају на рецепт”, коментарише Сатарићева.

Социјалну помоћ прима нешто више од један одсто становништва старијег од 65 година (15.054 лица), мада је прошле године више од десет одсто тог становништва живело испод границе сиромаштва. Сиромашни и старији углавном су са села и власници су имовине (куће, више од пола хектара земље), што их искључује из права на социјалну помоћ. Свака дванаеста старија особа у Србији не прима пензију само зато што није испунила законски минимум од 15 година уплаћивања доприноса, што је укупно око 100.000 људи.