Пребацивање кривице за поплаву у Ужицу

Штета од поплаве у Ужицу још се процењује, досадашњи прорачуни варирају и за неколико десетина милиона динара, али тужилаштво већ проверава случај и сигурно је да ће неко морати да плати. Зато је почело пребацивање кривице. Локална комисија је оптужила „Србијаводе” да нису на време доставиле обавештење о проглашењу ванредне одбране од поплава, док из тог јавног предузећа одговарају да нити је тај сектор у њиховој надлежности нити градски органи морају да чекају формалне дописе са стране када им њихов делокруг задужења омогућава да реагују чим се укаже потреба.

– Над сектором одакле је вода покуљала јурисдикцију има локално водопривредно предузеће „Велики парк”. Ово предузеће није зависило од наших обавештења са терена, на којем ионако нисмо надлежни, него имају своје људе који су морали да прате ниво вода. Утолико пре што бујични токови нарасту за сат или два и у тако кратком року мора да се реагује. Није ми јасно ни зашто устава није већ била подигнута кад је постављена да би акумулирала воду за купалиште, а летња сезона је прошла. Да је била подигнута, с обзиром на то да је њена пропусна моћ 250 метара кубних воде у секунди, а вода је навирала у количини од 150 кубика у секунди, поплава би била спречена – каже Никола Марјановић, директор „Србијавода”.

Истина је да је званично обавештење о ванредној одбрани од поплава стигло два дана пошто је она проглашена али то стање, објашњава Марјановић, само је правни оквир за деловање „Србијавода” уколико се покаже потреба за њиховом интервенцијом, не и наређење или упутство од којих зависи да ли и како локална водопривредна предузећа могу да делују. Ни за проглашењем редовне одбране од поплава, на шта се ужичка комисија такође жалила, није било потребе јер је Ђетиња била четири метра испод нивоа на којем водочувари почињу тај режим надзора.

– Чудно је што комисија из Ужица тврди да су њихови органи морали да чекају наше обавештење, а уставу су покушали да дигну и пре него што су га добили. Нису успели зато што су касно реаговали и притисак воде је тада већ био превелик да би могли да је покрену – наводи Марјановић.

У причу су се, судећи по извештајима ужичких новинара, умешали и односи у коалицији која је на власти у том граду. Наводно је уставу оштетио део тог пакета и сплав од 40 тона, који је требало одвући у зимовник и учврстити да не би био понесен водом.

– Не знам да ли је тај сплав ометао реакцију али могу да кажем да је он сигурно нелегално постављен јер „Србијаводе”, чије је то задужење, нису његовом власнику издале сагласност – каже Марјановић.

Ако је сплав био проблем, не би био први пут да дивљи објекти на рекама буду одговорни за поплаву. То се десило и у поплавама у Сјеници. Тамо су објекти без дозволе запречили пролаз води, усмерили већи притисак воде на уставу, која није издржала. У априлу прошле године Млава је поплавила зато што су локалне власти, како би поред моста добиле још један пут преко реке, нелегално поставиле насип и кроз њега провукле цев недовољне пропусне моћи. Немарност локалних власти и водопривредних предузећа показала се и 2007. године у Власотинцу, јер их је поплава снашла зато што две од три уставе нису подигнуте пошто су се због лошег одржавања, заглавиле.