Отписани живео још 65 година

Планина Вујан – У манастирској ризници као светиња се чува мали дрвени крст, изрезбарен на крају Другог светског рата руком и бритвом Гојка Стојчевића. То је највреднија реликвија у планинској богомољи на Вујну где је оболели младић приспео с тужним пророковањем лекара да му, због одмакле туберкулозе, преостају још само три месеца живота.

– То је било у јесен 1944. године и братија је прихватила дипломираног богослова за манастирског ђака, чувши за предсказану судбину. Много година касније патријарх Павле, служећи храмовну славу овде у Вујну, испричао нам је да су му плућа била толико оболела да је могао да бира само да ли ће умрети као богослов или као калуђер. Због тога је решио да се замонаши – каже за „Политику” Јован Никитовић (63), игуман манастира Вујан.

Јован је на челу овог храма већ 32 године и с усхићењем обнавља причу о исцељењу Гојка Стојчевића, касније патријарха Павла:

– Он је знао да у манастирској цркви постоје мошти вујанског светитеља испосника, и данима је клечао и молио се над њима. Његова вера и љубав према Богу били су толико велики да се догодило чудо и Гојко је прездравио. Милошћу Божјом, захваљујући јаким молитвама, исцењен је и никад се више у веку није разболео, поживевши још 65 година.

Завршетак рата није био и крај неприлика за манастирске житеље.

– Кад су дошле нове власти, старешина манастира Јустин Стевановић морао је да се склони, јер га је пратио глас да је био присталица четника, братија се мало примирила док олуја прође, а Гојко почетком 1946. године прешао у манастир Благовештење, више Овчар Бање. Ту се закалуђерио и добио монашко име Павле.

Одлазећи из Вујна, где је дошао да се моли и броји последње дане, Стојчевић је исцелитељској богомољи приложио уздарје.

– Братији је оставио мали крст од липовине, који је изрезбарио бритвом. На лицу је распеће Христово, на полеђини посвета: „Манастиру Вујну, о исцељењу, приложи раб божји Гојко, 1946.” – чита игуман.

Портретисти патријарха Павла данас наводе да се Гојко Стојчевић разболео августа 1944. године у Бањи Ковиљачи, радећи као вероучитељ у дому за децу избеглу из Босне. Знојав је ушао у Дрину како би извадио дечака који је крочио мало дубље, а река га понела.