Шпекулацијама до богатства

Свако доба у којем, како је записао Иво Андрић, "будале проговоре, паметни заћуте, а фукара се обогати", идеално је за оне који умеју да препознају дух времена у којем је важније "имати него бити".

То није само одлика садашњег српског друштва, већ је постојала и у Србији која се, ослободивши се од вековне турске власти, трудила да убрзано ухвати корак с ондашњом Европом.

Газде први тајкуни

Први тајкуни, који су некад називани газдама, регрутовали су се из редова трговаца свињама и сољу, кожом, житом и другим еспапом, тако да су се у том елитном друштву српских богаташа нашли кнез Милош, дунавски капетан Миша Анастасијевић, Илија Милосављевић Коларац… Крајем 19. и у првим деценијама прошлог века створио се танак слој грађанске класе, у којој су значајно место имали посрбљени Цинцари, попут Николе Кикија, породица Вучо и Леко, Чеси – Бајлонијеви, или Немци од којих је најзнаменитији Ђорђе Вајферт, пивар, истраживач и оснивач Борског рудника и вишедеценијски гувернер Народне банке Србије и Југославије.

Сви они су значајно допринели убрзаној модернизацији српске привреде и развоју земље, стичући, истовремено, велика лична богатства.

Следећи библијску мисао да је "лакше проћи камили кроз ушице игле, него богаташу да уђе у рај", многи од ондашњих газда били су и добротвори и задужбинари који су део своје течевине остављали отечеству, Универзитету или омладини сталежа којем су припадали.

Да ли је дарежљивост проистицала из душевности, или је била својеврсни покушај нагодбе са Богом, односно плаћање опроста греха, није на нама да судимо.

Чињеница је да је капетан Миша Анастасијевић Универзитету даривао зграду Ректората, Илија Милосављевић је поклонио палату Коларчеве задужбине, Лука Ћеловић Требињац, трговац и велики акционар Београдске задруге, био је и задужбинар и добротвор Академског певачког друштва, док је Ђорђе Вучо помагао Народно позориште и трговачку омладину.

Ђорђе Вајферт, који је важио за човека широке руке, поклонио је Универзитету велику збирку старог новца, озидао женску, потоњу Железничку болницу, дао велики прилог Инвалидском фонду "Свети Ђорђе", а Влада Митић, трговац, помагао је Београдски универзитет, а 1935. године у Сурдулици је подигао санаторијум за студенте.

Положајна рента

Данашња корумпираност у српском друштву могла би се дијагностификовати као акутна фаза хроничне бољке, која је ескалирала због осетног пада друштвеног "имунитета", али је, истине ради, постојала и у време обнове државности, почетком 19. века.

Поједине породице су се лепо сналазиле користећи за лично богаћење своју ренту и положајну ренту ближњих у државној служби. Тако су врло успешни у уновчавању друштвене позиције били Хаџи Томићи, рођаци "правитељственог таста" Хаџи Томе, и Бабадудићи, као својта министра војске Јована Белимарковића, који су открили чари државних набавки, односно војних лиферација.

Корупције је било и у време највећих искушења у Првом светском рату, у којем је стриц Коче Поповића, Коча Пескар, свој надимак стекао јер је, наводно, "мешао песак у брашно за војску".

Син председника Владе Николе Пашића, Раде, био је умешан у, чак, 20 корупционашких афера, а није презао ни од трговине с непријатељем, шверцујући платину Немцима.

Рат је довео до моралног суноврата, тако да су у новоформираној Краљевини СХС корупционашке афере постале део свакодневице.

Тако је захваљујући шпекулативним играма ценама обвезница Ратне штете велико богатство згрнуо министар финансија др Милан Стојадиновић, а причало се да је у тој режираној берзанској игри учествовао и краљ Александар Карађорђевић.