СИГУРНИЈИ ОД КАМЕРУНА

Где је нестала она лепа бајка о слободном времену наших трудбеника: осам сати рада, осам сати слободног времена – одмора и осам сати спавања? Да ли се изгубила у другом и трећем „додатном“ послу запослених радника, који у време транзиције и технолошког обиља увиђају како им стално падају куповна моћ и запосленост, а стално се повећавају подстицаји на потрошњу?

Наиме, недавни резултати испитивања агенције „ТНС Медијум Галуп“ показују да сваки други запослени у Србији свакодневно на посао одлази као да му је то последњи радни дан, да због отказа више од Срба страхују једино држављани Камеруна, док је радно место најсигурније у Норвешкој, Шведској и Немачкој.

Стручњаци кажу да за посао највише страхују запослени у тек приватизованим предузећима, да су одмах иза њих радници приватних предузећа у којима не постоје синдикати, и да је радничка класа у Србији прилично депресивна кад је реч о сигурности посла.

Заиста, нико се у Србији није озбиљно запитао какве ће све бити последице економских иновација у условима кад газде по сопственом нахођењу примају и отпуштају раднике. Током протеклих година славили смо политичке и економске промене, глобално тржиште, пад Берлинског зида и технолошку револуцију, једном речју пропаст социјалистичке утопије. Али после толико прослава, да ли има некога ко сме да тврди да је ситуација сада боља него раније? Запосленост је проблематична, стално радно место сада је већ мит из прошлости и сви ћемо дакле бити привремени. Коме су користиле економске иновације и транзиција? Па, најбољи одговор дају нам цифре: у последњих десетак година добит од капитала је упетостручена, док је добит од рада смањена.

Од пада комунизма на снази је аксиом да је све оно што се опредељује и одлучује за капитализам добро, пошто је капитализам изашао као победник из сукоба са комунизмом. Тако је победоносни капитализам из тога извукао и својим поданицима пренео извесност да је све оно што му одговара добро, а све оно што му ствара проблеме лоше.

Наравно, можда је то неизбежна судбина света, а можда је професионално усмерење економије на такозвани менаџмент, барем када је Србија у питању, само „лоша наследна навика војске и цркве“. Јер газде, без обзира којој врсти припадају, увек теже једино да повећају своју моћ и добит. Можемо да признамо да је то неизбежно правило нашег света, али свако има право и да не учествује у његовом загушујућем похвалном пропагирању.

Од нас се тражи да од јутра до мрака певамо хвалоспеве слободном тржишту, које сваку личну борбу за интересе претвара у опште добро и које је способно да спонтано коригује сва претеривања и изврши природну селекцију оних који стварају богатство. Али, то слободно тржиште је пропагандни изум буржоаског века који у пракси, заправо, никада није ни постојао. Увек је постојало само тржиште условљено различитим монополима, посебно војним, које је помагало и подстицало оне који су већ јаки. Чињеница да је и то боље од непостојећег тржишта, од тржишта које је потпуно под контролом државе, не значи да је оно увек добро и богом дано. Јер, на пример, садашње тржиште мобилних телефона састоји се више од промоције без осећаја за потрошњу.

Поборници нових технологија и аутоматизације су говорили „да они и не покушавају да свесно подигну животни стандард запослених, јер те ствари иду саме по себи, имају сопствену повратну акцију која аутоматски затвара круг“. Стварно? А које су то плате и запосленост повећани, који су то ризици смањени?

Да ли је крајњи циљ капиталиста да се створе машине којима и „дебили могу да рукују“, машине које своде на минимум или поништавају потребу за људском интервенцијом? Творац једне фабрике робота за идеал има машине које не морају да пуше, да иду у тоалет, на одмор, на боловање, да читају новине.

У Словенији је прошле године у медијима поведена озбиљна расправа када је у једној робној кући – супермаркету власник, иначе странац, одлучио да све жене, за оних „неколико дана месечно“, морају да на својој радној униформи носе црвени беџ, или црвену траку; да би шефови могли да контролишу која од њих има „тих дана“ право на више одлазака у тоалет. И, расправа у медијима била, па прошла...

У нашим медијима се о флексибилности и глобализму углавном говори као о новим спасилачким димензијама живота. Као да је реч о уласку у царство опште среће, а не у царство опште стрепње за посао који се може изгубити преко ноћи, за плату која се може нагло смањити. Јер, реформе које су данас у моди у Србији имају у виду само капитал, мало или скоро да и не воде рачуна о људима. На оне који о томе покушавају да нешто кажу, гледа се с презиром и нестрпљењем као да су заостали и не схватају модерни свет већ хоће да успоре и укоче општи напредак.

Напредак? Да ли се он састоји само од права и дужности капитала да се пресели тамо где му више одговара? Од света који је претворен у лудачку вртешку на којој су људска бића немоћно изложена олуји прилива и одлива капитала? Да ово социјално слепило руководећих класа није припрема за нове жестоке класне сукобе? Зар либерализам који влада у облику порнографије није знак нереда који само чека да у њега буде уведен нови строги ред?