ВЕРИЦА БАРАЋ
Тајкуни и "тајкунизација" су већ дуже време у центру јавног говора у Србији. Експлицитне топ листе најбогатијих и најмоћнијих људи засипају нас из штампе, како из "жуте", тако из оне која прокламује озбиљан, истраживачки приступ новинарству (што у овом случају ваљда значи да су њихове топ-листе веродостојније, засноване, рецимо, на банковним рачунима и имовинским картама, док се оне у "жутаћима" праве напамет). О "аферама", о повезаности тајкуна са представницима власти да и не говоримо – корупционашки скандали се смењују на насловним странама готово свакодневно, а када једном буду смењени, више никога не интересује зашто надлежне институције нису ништа предузеле да их разреше. У случају, на пример, афере са доделом телевизијских и радио фреквенција, недељама смо слушали који је тајкун преко ког министра добио, а који због рата са неким другим министром изгубио најмоћније од свих пропагандних средстава. На крају је све утихнуло. Питање зашто се бавимо личним односима, а не чињеницом да поделом фреквенција нису обезбеђени услови за слободан проток информација и плурализам мишљења, није ни постављено. Можда је управо то био циљ рата за медијски простор?
С једне стране, довођење моћника у везу са аферама, мистично појављивање и нестајање афера без икаквих последица по њихове актере, само помажу тајкунима да се легитимишу као "елита", као "недодирљиви". Дневна штампа им својим извештавањем чини већу услугу него њихови најближи (насмејмо се за тренутак свим оним силним напорима моћних супруга да око себе створе ауру џет-сета – од "Куће стил" Едит Томић, преко Фонда Мадлене Јанковић и потоњег Мадленијанума, па до бројних "културно-уметничких" марифетлука женског дела породице Карић).
С друге стране, медији не пишу о ономе што заиста јесте проблем.
Зашто се корупцијом бавимо на нивоу трачева и личних обрачуна? Како се десило да су фасцинација "моћницима" и замлаћивање њиховим односима, у јавном говору потиснули теме које се животно тичу свих грађана Србије, а нарочито оних који су далеко од било какве моћи. Како је могуће да се из толиких текстова о везама између државе и моћника не види да је ово није држава већ "привид" државе (нема гаранта да ће се закони примењивати нити је било ко сигуран да ће моћи да оствари законом зајемчена права – од права на живот до права на имовину), нити су они моћници. Они су тренутно моћни, јер су за своја мала и средња предузећа добили новац из Зајма, или НИП-а, а затим су у приватизацији будзашто постали индустријалци, али већ следећег јутра – ко зна? Ко се више пита шта се десило са Трефом, Кундаком, Арканом... моћницима који се тада нису звали тајкуни.
Без јавности о проблему корупције, без тачне информације ко шта ради, а шта му је посао, нема изгледа да ћемо створити демократску државу, у којој ће бити јасно и где је коме место – ко у влади, ко у паради, а ко иза решетака. Овако, разни Хамовићи и Лазаревићи ће и даље смењивати Радуловиће и Кариће из неких мистичних, далеких, "елитних" разлога, а не због тога што је надлежна институција у законом предвиђеној процедури утврдила да су криви за конкретно дело. Власт ће и даље мафијашке обрачуне проглашавати борбом против корупције. Кљајевићи ће са врха правосуђа преко ноћи падати на дно тамнице, али зато Станишићи неће остајати у затвору ни кад их изруче међународном суду. Кертеси ће џогирати, Динкићи тврдити да се не баве политиком, да је НИП струка а не корупција... За све је важно да им паре нико не одузима, за срамоту овде ионако нико не мари. Што се тиче греха према другима, то не спада у нашу верзију православља.
Медији ће и даље писати само оно што им један моћник сервира у рату против неког другог.
И о гламуру.
Председница Савета за борбу против корупцијеПодели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.


