Просторна банана Србије

Пре него о ,,београдизацији” боље и прецизније је говорити о централизацији становништва и активности у ширем метрополском подручју Београда и Новог Сада, и њиховој поларизацији у односу на друге делове Србије. На овом подручју, на релативно малој територији, концентрисано је диспропорционално много људи и овде се ствара већи део укупног производа (од 40 до 50 одсто БДП-а Србије, у зависности од процене). Реч је о тзв. просторној банани Србије, својеврсном пандану европској ,,плавој банани”, што један од простора са највећом концентрацијом људи, новца, индустрије, услуга и политичке моћи на свету, са око 100 милиона људи. Овај простор обухвата део Европе од Ливерпула–Манчестера до Ђеновског залива. (Неки, могућно и пакосни, али засигурно у најбољој жељи да унесу нешто ведријих тонова у тмурну слику Србије, говоре да је наша просторна банана још увек зелено-жута, дочим већ и знатно ,,пегава”.)

,,Природан” ток догађаја водио би даљој просторној поларизацији у Србији и стога ово подручје изискује координирано стратешко управљање, али не и његово фрагментирање на ,,србијански” и ,,војвођански” део. Други делови Србије, уз тек неколико изузетака, трпе продужену и све дубљу демографску, економску, социјалну, културну и многу другу развојну кризу и рецесију.

Као што нема институционалних аранжмана за координирано и интегрисано управљање развојем београдско-новосадског метрополског подручја, тако Србија нема ни одговарајући инструментаријум да се носи с проблемом пораста регионалних разлика. И то, ако не да се основни тренд заустави, оно барем да се ублажи, јер све досадашње политике биле су неуспешне.

У једном делу, ово је последица слома стратешког истраживања и управљања, које код нас траје још од друге половине осамдесетих година, а можда и раније.

Развој великих делова Србије одлучујуће зависи од ванрегионалне (националне и међународне) помоћи и разних редистрибутивних политика (трансфера), чиме се њихова позиција битно не побољшава, с обзиром на слабе локалне – регионалне људске и институционалне ресурсе и оспособљеност (,,капацитет”).

У новом европском регионализму (,,Европа у регионалној плими”), који је настао у последњих 10–15 година, упоредо са просторно-развојном концентрацијом и поларизацијом, као и с јачањем супранационалног нивоа (тј. саме уније), земље ЕУ се и децентрализују, у разним облицима деконцентрације, делегирања, деетатизације и сл. Неке земље јачају претежно регионални ниво управљања, друге локални, а поједине оба, кроз основних пет модела и преко 50 појединачних модалитета, при чему су таква прилагођавања мање мотивисана намером да се остваре неке идеал-типске уставноправне шеме, а много више тражењем решења за проблеме развоја и стратешког управљања у условима глобализације и међународне утакмице.

На овом месту важна су четири момента: а) нова значајнија децентрализација у тим земљама почела је на високим нивоима БДП-а; б) додатни стимуланс дало је јачање новог управљања на супранационалном нивоу (тј. у унији); в) прилагођавање је убрзано потребама новог позиционирања у глобалној економској, политичкој, културној и другој утакмици; и д) упоредо је остварено неколико таласа тзв. еко-еко (економско-еколошког) реструктурисања у најразвијенијим земљама Европе (које је Србија све пропустила). У читавом процесу рачуна се и на важну улогу партиципације, јер се децентрализација види као једна од главних полуга демократизације одлучивања, у општем настојању да се учини помак од ,,владања ка управљању”.

Научни саветник, председник Научног већа Института за архитектуру и урбанизам Србије