Нова расподела моћи

Србија је на почетку деведесетих радикално рецентрализована, а доцнији покушаји да се она децентрализује све досад нису дали бољe резултатe. Након ,,страшних” деведесетих прилике се нису битније поправиле ни после 2000. Једнострана, необазрива и неумна примена транзицијских мантри, а заправо нових идеолошких догми, као што су либерализација, деетатизација, дерегулација, маркетизација, урбани менаџмент и сл., уз скоро потпуно запостављање проблема стратешког управљања, оставила је пустош у погледу регионалног развоја, просторне организације привреде и уређења простора. Србија је зато једна од најнеразвијенијих европских земаља с порастом незапослености и такорећи трајном деквалификацијом читавих контингената радне снаге. Све то прати продубљивање неједнакости и пораст сиромаштва, продужена емиграција младих и образованих људи, интензивна деиндустријализација итд. У Србији су и највеће регионалне разлике у Европи, праћене дубоком демографском кризом и депопулацијом. (Још пре шест-седам година овај тренд смо означили као ,,раст без развоја”.)

Глобална криза само је потенцирала дубину и сложеност наших развојних проблема, па у подужем периоду ми, заправо, не располажемо тзв. стратегијама изласка из кризе (осим, како то рече један пакосник, ако се у то не рачунају новосадски фестивал Егзити драгачевски Сабор трубача). Све већи број грађана није задовољан развојем догађаја и главним правцем пловидбе у постсоцијалистичкој аргонаутици нити како броди лађа Арго-Србија.

Најновији покушаји децентрализације, кроз Предлог статута Војводине, Закон о регионалном развоју и сл. Такође, могу се разумети само као почетак стварне децентрализације. Остаје да се види да ли ће они означити помак ка иначе толико неопходном обнављању стратешког управљања, истраживања и мишљења или ће чинити само пуку (привремену) прерасподелу политичке моћи између центра (Београда) и неколико макрорегионалних центара (понајпре Новог Сада, а уз то и Крагујевца, Ниша, Ужица...), односно даљу дезинтеграцију Србије. При том важно је да се нова решења траже у широком друштвеном дијалогу, и у општем интересу, а не превасходно кроз нагодбе централа политичких партија и њихових регионалних-покрајинских испостава. Надасве, тек остаје да се види да ли су србијанске елите способне и компетентне да се понесу са тим проблемима и изазовима, односно да ли располажу траженим еманципаторским и модернизаторским потенцијалом.

Научни саветник и председник Научног већа Института за архитектуру и урбанизам Србије (ИАУС) из Београда (У организацији ИАУС-а, на Грађевинском факултету у Београду, 7. и 8. децембра биће одржан Међународни научни скуп ,,Регионални развој, просторно планирање и стратешко управљање”)