Nova raspodela moći

Srbija je na početku devedesetih radikalno recentralizovana, a docniji pokušaji da se ona decentralizuje sve dosad nisu dali bolje rezultate. Nakon ,,strašnih” devedesetih prilike se nisu bitnije popravile ni posle 2000. Jednostrana, neobazriva i neumna primena tranzicijskih mantri, a zapravo novih ideoloških dogmi, kao što su liberalizacija, deetatizacija, deregulacija, marketizacija, urbani menadžment i sl., uz skoro potpuno zapostavljanje problema strateškog upravljanja, ostavila je pustoš u pogledu regionalnog razvoja, prostorne organizacije privrede i uređenja prostora. Srbija je zato jedna od najnerazvijenijih evropskih zemalja s porastom nezaposlenosti i takoreći trajnom dekvalifikacijom čitavih kontingenata radne snage. Sve to prati produbljivanje nejednakosti i porast siromaštva, produžena emigracija mladih i obrazovanih ljudi, intenzivna deindustrijalizacija itd. U Srbiji su i najveće regionalne razlike u Evropi, praćene dubokom demografskom krizom i depopulacijom. (Još pre šest-sedam godina ovaj trend smo označili kao ,,rast bez razvoja”.)

Globalna kriza samo je potencirala dubinu i složenost naših razvojnih problema, pa u podužem periodu mi, zapravo, ne raspolažemo tzv. strategijama izlaska iz krize (osim, kako to reče jedan pakosnik, ako se u to ne računaju novosadski festival Egziti dragačevski Sabor trubača). Sve veći broj građana nije zadovoljan razvojem događaja i glavnim pravcem plovidbe u postsocijalističkoj argonautici niti kako brodi lađa Argo-Srbija.

Najnoviji pokušaji decentralizacije, kroz Predlog statuta Vojvodine, Zakon o regionalnom razvoju i sl. Takođe, mogu se razumeti samo kao početak stvarne decentralizacije. Ostaje da se vidi da li će oni označiti pomak ka inače toliko neophodnom obnavljanju strateškog upravljanja, istraživanja i mišljenja ili će činiti samo puku (privremenu) preraspodelu političke moći između centra (Beograda) i nekoliko makroregionalnih centara (ponajpre Novog Sada, a uz to i Kragujevca, Niša, Užica...), odnosno dalju dezintegraciju Srbije. Pri tom važno je da se nova rešenja traže u širokom društvenom dijalogu, i u opštem interesu, a ne prevashodno kroz nagodbe centrala političkih partija i njihovih regionalnih-pokrajinskih ispostava. Nadasve, tek ostaje da se vidi da li su srbijanske elite sposobne i kompetentne da se ponesu sa tim problemima i izazovima, odnosno da li raspolažu traženim emancipatorskim i modernizatorskim potencijalom.

Naučni savetnik i predsednik Naučnog veća Instituta za arhitekturu i urbanizam Srbije (IAUS) iz Beograda (U organizaciji IAUS-a, na Građevinskom fakultetu u Beogradu, 7. i 8. decembra biće održan Međunarodni naučni skup ,,Regionalni razvoj, prostorno planiranje i strateško upravljanje”)