Prostorna banana Srbije

Pre nego o ,,beogradizaciji” bolje i preciznije je govoriti o centralizaciji stanovništva i aktivnosti u širem metropolskom području Beograda i Novog Sada, i njihovoj polarizaciji u odnosu na druge delove Srbije. Na ovom području, na relativno maloj teritoriji, koncentrisano je disproporcionalno mnogo ljudi i ovde se stvara veći deo ukupnog proizvoda (od 40 do 50 odsto BDP-a Srbije, u zavisnosti od procene). Reč je o tzv. prostornoj banani Srbije, svojevrsnom pandanu evropskoj ,,plavoj banani”, što jedan od prostora sa najvećom koncentracijom ljudi, novca, industrije, usluga i političke moći na svetu, sa oko 100 miliona ljudi. Ovaj prostor obuhvata deo Evrope od Liverpula–Mančestera do Đenovskog zaliva. (Neki, mogućno i pakosni, ali zasigurno u najboljoj želji da unesu nešto vedrijih tonova u tmurnu sliku Srbije, govore da je naša prostorna banana još uvek zeleno-žuta, dočim već i znatno ,,pegava”.)

,,Prirodan” tok događaja vodio bi daljoj prostornoj polarizaciji u Srbiji i stoga ovo područje iziskuje koordinirano strateško upravljanje, ali ne i njegovo fragmentiranje na ,,srbijanski” i ,,vojvođanski” deo. Drugi delovi Srbije, uz tek nekoliko izuzetaka, trpe produženu i sve dublju demografsku, ekonomsku, socijalnu, kulturnu i mnogu drugu razvojnu krizu i recesiju.

Kao što nema institucionalnih aranžmana za koordinirano i integrisano upravljanje razvojem beogradsko-novosadskog metropolskog područja, tako Srbija nema ni odgovarajući instrumentarijum da se nosi s problemom porasta regionalnih razlika. I to, ako ne da se osnovni trend zaustavi, ono barem da se ublaži, jer sve dosadašnje politike bile su neuspešne.

U jednom delu, ovo je posledica sloma strateškog istraživanja i upravljanja, koje kod nas traje još od druge polovine osamdesetih godina, a možda i ranije.

Razvoj velikih delova Srbije odlučujuće zavisi od vanregionalne (nacionalne i međunarodne) pomoći i raznih redistributivnih politika (transfera), čime se njihova pozicija bitno ne poboljšava, s obzirom na slabe lokalne – regionalne ljudske i institucionalne resurse i osposobljenost (,,kapacitet”).

U novom evropskom regionalizmu (,,Evropa u regionalnoj plimi”), koji je nastao u poslednjih 10–15 godina, uporedo sa prostorno-razvojnom koncentracijom i polarizacijom, kao i s jačanjem supranacionalnog nivoa (tj. same unije), zemlje EU se i decentralizuju, u raznim oblicima dekoncentracije, delegiranja, deetatizacije i sl. Neke zemlje jačaju pretežno regionalni nivo upravljanja, druge lokalni, a pojedine oba, kroz osnovnih pet modela i preko 50 pojedinačnih modaliteta, pri čemu su takva prilagođavanja manje motivisana namerom da se ostvare neke ideal-tipske ustavnopravne šeme, a mnogo više traženjem rešenja za probleme razvoja i strateškog upravljanja u uslovima globalizacije i međunarodne utakmice.

Na ovom mestu važna su četiri momenta: a) nova značajnija decentralizacija u tim zemljama počela je na visokim nivoima BDP-a; b) dodatni stimulans dalo je jačanje novog upravljanja na supranacionalnom nivou (tj. u uniji); v) prilagođavanje je ubrzano potrebama novog pozicioniranja u globalnoj ekonomskoj, političkoj, kulturnoj i drugoj utakmici; i d) uporedo je ostvareno nekoliko talasa tzv. eko-eko (ekonomsko-ekološkog) restrukturisanja u najrazvijenijim zemljama Evrope (koje je Srbija sve propustila). U čitavom procesu računa se i na važnu ulogu participacije, jer se decentralizacija vidi kao jedna od glavnih poluga demokratizacije odlučivanja, u opštem nastojanju da se učini pomak od ,,vladanja ka upravljanju”.

Naučni savetnik, predsednik Naučnog veća Instituta za arhitekturu i urbanizam Srbije