Историја једне каријере

Солун – Није случајност што је Горан Паскаљевић одабран да буде први српски аутор коме Солунски фестивал за свој јубилеј, пола века постојања, уручује „Златни Александар” за животно дело.

И фестивалска директорка Деспина Музаки и председник фестивала, француско-грчки глумац Џорџ Корафас, и челник програма „Балкански преглед” – уједно и организатор велике ретроспективе и приређивач књиге о нашем редитељу – Димитрис Керкинос, радо ће одмах рећи да је „Горан Паскаљевић уметник чија каријера траје већ 40 година и чије дело обухвата 15 играних и тридесетак документарних и кратких филмова, за које је освојио 26 престижних међународних награда”.

Нема сумње, Горан Паскаљевић је једна од главних звезда 50. Солунског фестивала на којем је било могуће видети свих његових 15 играних филмова и присуствовати сјајно организованој свечаној церемонији доделе награде „Златни Александар”, коју су пратиле пројекције ауторовог првог и последњег филма – „Господина Хрстке” из 1969. године и „Меденог месеца” из 2009. године.

Изузетно посећену ретроспективу Паскаљевићевих филмова прати и специјално приређена књига у којој су, на 176 страна, публиковани и критички наслови о његовим играним филмовима из пера неких од највиђенијих светских филмских критичара: Дена Фајнаруа, Деборе Јанг, Клауса Едера, Ђорђа Госетија, Димитриса Епидеса, Лоренса Кардиша, Пјер-Енри Делоа, Ирене Бињарди, Рона Холовеја... (критиком филма „Варљиво лето 68”, свој допринос је дала и потписница ових редова). Сви они, укључујући и уводничара књиге, виде Паскаљевића као великог хуманисту који се никада у својим делима није директно бавио политиком, иако је она увек била у фону малих људских прича које су одсликавале време и људе у земљи Југославији и Србији.

Под насловом „Горан Паскаљевић: балкански хуманиста”, Димитрис Керкинос пише да целокупно стваралаштво српског редитеља обележава доследност и на пољу естетике и на пољу идеологије. „Он је хуманиста, истрајан у једноставности, близак италијанском неореализму, а нарочито Виторију де Сики”, каже Керкинос који сматра да је посебан квалитет Паскаљевићевих филмова у томе што се они заснивају на једноставним причама које „описују, искрено и деликатно, живот и борбу обичних људи који трпе последице историјских догађаја, приморани да пронађу начине да се изборе или бар супротставе невољи”.

(/Slika2)– Увек на страни слабих и потлачених, Паскаљевић прича приче о људском стању, дајући глас малим, егзистенцијалистичким драмама младих и старих особа подједнако, онима који живе на маргинама друштва, сиромашнима.

Он сваки свој филмски лик, са врлинама и манама, третира са топлином и емпатијом, и избегавајући стереотипе и клишее не моралише нити манипулише својом публиком. У већини његових филмова ликови пролазе кроз ситуације које су ван њихове контроле, њихова борба доказује узалудан труд, али Паскаљевић им својом нежношћу помаже да се одрже, да своју веру уложе у своје снове и фантазију, да изразе отпор према унапред задатој судбини, због чега сви његови филмови имају и дозу оптимизма – каже Керкинос.
 

Уз истицање да Паскаљевићеви филмови „извлаче прави живот, илуструју читав низ људских емоција, изражавају хуманост тродимензионалних ликова и одашиљу неугасиву наду за бољим животом”, Керкинос посебну пажњу читалаца усмерава и на редитељеву способност да извуче максимум из својих глумаца, било да су они натуршчици или професионалци.

Све то, сматра Керкинос, помаже да комплетна филмска игра звони тачно, појачавајући тиме аутентичност приповедања у филмовима у којима је увек, „кроз метафоре и симболе, спроводио и критику друштва, снимајући и расположење у родној земљи, описујући социјалне и међугенерацијске везе, демистификујући песимизам и анализирајући утицај грађанског рата на своје сународнике”.

(/slika3)– Са јаким осећајем за детаљ и талентом за снимање атмосфере, са стилом у којем је комбинован реализам и поезија, мрачан хумор и иронија, Паскаљевић ствара филмове антропоцентричке структуре која је идеална за критички начин на који он види и приступа животу. Зато је он у стању да успешно пренесе своју визију и производе дела која су тестамент његовог доба, и као таква доприносе и интернационалном разумевању његовог друштва и његовог народа – каже Димитрис Керкинос.

Да многа од ових опажања, изнетих у књизи о Горану Паскаљевићу, дели и грчка публика и студенти филма потврђено је на јутрос одржаној, изузетно посећеној мастер класи током које је Паскаљевић, уз адекватну примену инсерата из својих филмова, између осталог, говорио о нискобуџетској продукцији филмова као уметничкој предности, охрабрујући младе ауторе да се упусте у реализацију својих идеја употребом савремених ДВД камера. У двочасовном разговору са публиком који је са Паскаљевићем започео Џорџ Корафас, наш редитељ је говорио и о спонтаности настанка сцена из његових филмова, важности искрености емоција глумаца са којима је сарађивао и којима је, уосталом, од срца, и посветио свог „Златног Александра”.

Церемонији доделе награде Паскаљевићу присуствовали су и славни грчки редитељ Тео Ангелопулос, Надица Момиров, државни секретар за културу, Милан Димитријевић, конзул Србије у Солуну, Мирјана Карановић (уједно и члан овогодишњег жирија) и глумац Небојша Миловановић, који је у најновијем филму „Медени месец” остварио једну од главних улога.

Награду су Паскаљевићу уручили Деспина Музаки и Џорџ Корафас.