Станко Суботић Цане

Од српских бизнисмена на "Впростову" листу је ове године ушао само још Станко Суботић (надимак Цане), који је заузео 86. место, с богатством од 650 милиона долара, колико је, по "Впросту", имао  и лане, када је заузео 75. место.
У центар пажње наше јавности дошао је након оптужби у медијима да се бавио нелегалном продајом цигарета. Суботић је те оптужбе увек демантовао и успевао да добије процесе на суду (укључујући и судски поступак против хрватског "Национала", листа који га је највише и најчешће нападао, као и неких листова који су преносили писање хрватског часописа). "Да сам се икада бавио неким нелегалним послом полиција би, сасвим је сигурно, против мене покренула кривични поступак", рекао је Суботић гостујући у емисији Инсајдер ТВ Б92 прошлог маја. Како је рекао, послом са цигаретама почео је да се бави 1995. године и то сасвим случајно. Имао је нека потраживања од увозних аранжмана са извесном македонском компанијом, која му је као компензацију дала цигарете које су биле само један од артикала којима је Суботићева фирма пословала. Са Вањом Боканом, бизнисменом који је убијен у Атини, никада није имао заједничке дилове, осим што је Бокан куповао робу коју је Суботићева фирма шила за бутике. У истој емисији је рекао да је осим посла с цигаретама имао и фри-шоп на прелазу "Ђенерал Јанковић".  

Био је близак покојном премијеру Зорану Ђинђићу, коме је у неколико наврата уступио свој приватни авион.

"Зорана сам упознао 1990. године и то тако што је покојни Ђинђић трговао неким машинама из Немачке које су се користиле за производњу конфекције", рекао је Суботић у интервјуу новинарки Б92 Бранкици Станковић. Те машине је од Ђинђића на крају и купио, после чега су постали добри пријатељи.

Иако је веома успешно пословао и у време Милошевића, овај бизнисмен тврди да је финансијски помогао рушење његовог режима подржавајући политику Мила Ђукановића и Зорана Ђинђића.

Суботић се приватним бизнисом, иначе, бави од своје 20. године. Поседује више компанија које се налазе на територији држава чланица ЕУ, као и у Србији и Црној Гори.

Мада се одавно иселио из Србије и живи у Швајцарској, његови Убљани га и данас помињу, углавном по томе што је део новца употребио за градњу цркве у Убу.

За себе каже да је одрастао у радничкој породици, као шесто дете по реду. Завршио је средњу економску школу, од 14. године је повремено радио помоћне послове у суседној столарској радионици, а новац који је зарађивао давао је у кућни буџет.

Првих 1.000 марака зарадио је, каже, пеглајући у Француској. Потом је 1981. године основао фирму "Anna Creation" и отворио једну радионицу, убрзо и другу, затим и бутике, па је имао и малопродају и велепродају. На рачуну "Београдске банке" већ 1983. године имао је, како тврди, милион француских франака.

Вративши се у Београд у најбоље време (Анте Марковића), затворио је све радње које је имао у Француској и започео бизнис у отаџбини. Ту је отворио фирму МИА односно два погона за конфекцију. Запошљавао је од 4.000 до 5.000 људи, а посао је цветао све до почетка распада Југославије. Тада је (1992) прешао на трговину. Наглашава да му је трговина цигаретама представљала тек четвртину посла.

Суботић је у Француској сувласник две винарије, у Русији и Грчкој има фирме које се баве дистрибуцијом безалкохолних пића, енергетских напитака и спортске опреме.

Његова ЕМИ група је холдинг регистрован у Данској. Највећи је увозник алкохолних пића за Црну Гору, укључујући и  виски "балантајнс".

"Фамис" д.о.о. је најновије предузеће Станка Суботића, основано 2002. године. То је најмодернији објекат за производњу сухомеснатих производа. Суботић је био на корак да са "Бритиш Америкен тобаком" закључи и уговор о градњи фабрике дувана у Србији где је 50 одсто требало да финансира управо Цане, а остатак БАТ. Међутим, од посла није било ништа.

Као власник предузећа "Дуван" Суботић је својевремено одбио да на својим киосцима продаје једне дневне новине које су писале, како је говорио, неистине о њему, јер је довођен у везу са убиством Павла Булатовића.

Тренутно је и у послу са немачким ВАЦ-ом (који је 50 одсто власник Политике ПНМ), са којим има заједничку компанију која се бави дистрибуцијом и малопродајом.   

Његово богатство процењује се на око 650 милиона долара и лане се први пут нашао на листи "Впроста".

--------------------------------------------------------------------------

Предраг Ранковић Пецони

Никада се није сликао нити говорио за јавност

Иако се никада није сликао, ни говорио за јавност, а у животу му, како се једном исповедaо Душану Михајловићу, бившем министру полиције, једино сметале две ствари – изглед и надимак – Предрагу Ранковићу Пецонију то никако није представљало проблем да се нађе међу највећим домаћим инвеститорима и буде један од пет најмоћнијих пословних људи у Србији.

Његов капитал се, наиме, процењује на најмање милијарду и по евра.

Пецони је власник чак 12 најснажнијих српских брендова, од цигарета до хране, али и човек који у сваком часу има највећу количину слободног капитала за инвестирање. доказ је, како је недавно о томе писао недељник "Стандард", и око 30 милиона марака које је 2001. године он позајмио Богољубу Карићу да овај плати екстрапрофит. У замену за позајмицу преузео је Карићев посао с дистрибуцијом припејд картица за мобилну телефонију. Некадашњи власник кладионица разгранао је свој бизнис и на друге области. Данас се, рецимо, налази на челу Управног одбора компаније "Инвеја", у оквиру које су фирме "Монус", "Албус", "Рубин" и "Витал", мада се у привредним регистрима ништа од тога не води на његово име, већ на имена њему поверљивих људи.

Његови партнери тврде да је Пецони веома тежак на парама тако да је у стању месецима тврдоглаво да преговара о веома малим сумама и да не попушта, али кад направи договор, не повлачи реч чак и ако је погрешио. Позната је и његова сарадња са "сурчинцима" која је започела још пре две деценије у београдској Индустрији мотора и трактора. С обзиром на то да се нису нашли "на истој таласној дужини", јер су "сурчинци" били и остали "сурови", склонији криминалу, Пецони је у правом тренутку проценио када је време да се послови с цигаретама и нафтом уведу у легалне оквире.

"Стандард" још пише да Ранковић има утицаја на политичке структуре у Србији. За његово име повезује се доста познатих политичара, а наводно је омиљени пословни човек министра финансија Млађана Динкића. Неки  кажу да је то зато што је Пецони један од ретких који је на време плаћао порез држави, мада од тог мишљења одудара чињеница да је после хапшења у акцији "Сабља" 2003. године утврђено да није одужио порески дуг Србији од око три милиона динара.

Предраг Ранковић је, иначе, са својим цигаретама "фаст" постигао свој први велики пословни успех. Као једино дете разведених родитеља, одрастао је у Новом Београду, где је мајка, чистачица, све што је имала улагала у свог јединца. Живели су испод просека, мада је то било време кад се и у Србији могло преживети и од једне плате.

Средином осамдесетих, као 22-годишњак, Пецони је, прича се, скупио новац и купио флипере. Највише је зарадио уступајући апарате кафићима.

Пре две године он је, пак, преузео крушевачки "Рубин" тако што га је на тендеру – дебело преплатио.