Мићовић: Грађани морају сами да се штите

Лечење акупунктуром уз помоћ иглица, третмани додиром и биоенергијом, справљање медикамената од биљака и бројни други начини бављења алтернативним медицинским методама из дана у дан постају свакодневица у приватним и у државним ординацијама. Дозволе Министарства здравља досад је добило више од сто установа и појединаца у Србији, који уз конвенционалну медицину сада имају право да званично примењују и алтернативне начине лечења.

Међутим, чињеница је да се у последње време појављује и све више надрилекара, који за неколико хиљада евра нуде излечење од најтежих обољења, а обично се после неког времена испостави да овде није реч о „исцелитељима” већ о преварантима који су спремни да манипулишу пацијентима због добре зараде. И поред свих откривених превара, међу клијентима „исцелитеља” и даље се појављују имена познатих личности, посебно из света спорта, који тамо одлазе само да би се што пре вратили на терен.

О томе да ли алтернативне методе лечења заиста помажу и како грађани могу да се заштите од шарлатана и врачара који се представљају као свемогући исцелитељи, мишљења су суочили др Мирјана Мићовић, педијатар Дома здравља „Стари град” и први здравствени радник с дозволом Министарства здравља за бављење терапијом додира, односно реикијем, и Милан Раки Аранђеловић, физиотерапеут фудбалских репрезентација са искуством дужим од пола века.

Политика: Које су методе алтернативне медицине код нас признате као равноправне и ко може да добије дозволу Министарства здравља да би се бавио неком од њих?

Мићовић: Од 2005. године званично су у циљу лечења признате акупунктура, хомеопатија и фитотерапија. А као методе за унапређење здравља признате су хиропракса, биоенергија, реики, таи чи, чи гонг и породични поредак. Право да се баве овим методама лечења имају само здравствени радници, односно они који су завршили средњу медицинску школу, медицински и стоматолошки факултет. Ти људи су најпре стекли знање из области званичне, конвенционалне медицине, а затим је као надоградња уследило учење неког од алтернативних начина лечења којом они желе да се баве. Ја сам добила дозволу за бављење реикијем, традиционалном тибетанском методом „пропуштања” универзалне енергије из околине, и то кроз дланове терапеута. Реч је о помоћној методи, где лекар или терапеут помаже пацијенту да лакше преброди терапију коју је добио од свог доктора. Искључиво се ослања на дијагнозу која је постављена класичним путем. На реики терапеуту је само да поштује препоруке лекара и да разуме терапију коју је доктор прописао да би могао на прави начин да препозна да ли она одговара пацијенту.

Аранђеловић: Чуо сам да установе добијају дозволе за бављење алтернативном медицином, али нисам довољно упознат с резултатима тих метода. Проблем је што ту неупућеност у наведене методе вешто користе многобројни надрилекари. Немам ништа против да се лекари и сестре баве алтернативном медицином, али је важно да се зна у ком домену шта тачно раде. Не могу да се баве свим и свачим. Конкретно, ако је реч о болестима леђа, лекар званичне медицине ипак треба да погледа пацијента и да одреди дијагнозу. Знам да у свету има много људи који се ослањају на алтернативну медицину. Свуда је популарна.

Политика: С времена на време у јавности се појави неки узнемиравајући случај класичног бављења надрилекарством. Грађани су збуњени јер не знају како да разликују школоване алтернативце од лажних. Како се заштитити од превараната?

Мићовић: Нико не може да заштити грађане. Свако може да процени коме ће да препусти своје здравље. Ако немате информацију о одређеном лекару–терапеуту, прво морате да питате коју је школу завршио. Па тек онда да се посаветујете с њим о озбиљним стварима. Сигурно је да код нас има много оних који варају људе и зарађују на болесницима који траже излаз из безизлазне ситуације. Пацијенти наилазе на замке које постављају такве особе. Тога се морамо чувати.

Аранђеловић: Не знам како се заштитити. У струци има људи којима се тешко може забранити да се баве тим послом. Грађани оду код таквих „исцелитеља” па кад схвате да им не помаже – престану да одлазе. Препорука је да се обраћају стручним људима. Рецимо, дрМилан Ерцег и ја, који смо много, много година лечили фудбалере, ниједном од њих нисмо наплатили ни један једини третман. Па чак ни Владану Лукићу, председнику Црвене звезде, с којим смо својевремено радили месец и по дана, па ни Илији Петковићу, ни Драгославу Шекуларцу кога смо буквално „дигли из мртвих”. Његова повреда је била специфична. Ходао је као Паја Патак. Направљен је конзилијум стручњака и на основу тога уследио је договор шта треба да се ради да бисмо могли да га опоравимо.

Политика: Шта радите када пацијенти, посебно спортисти, инсистирају на томе да им се предложи било који начин лечења само да би опоравак био брз?

Аранђеловић: Не треба претеривати ни у чему. Треба наћи правилну меру за рад с пацијентима. Многи спортски колективи немају плаћене лекаре. А и ако их имају они посао обављају површно јер им је то успутно занимање. Заправо, присутни су само на такмичењима, па буквално и нису упућени у проблеме деце–спортиста, а последице су катастрофалне. Из искуства знам да нестручност, заправо небрига, може да доведе до катастрофе.

Мићовић: Сагласна сам с тим да није могућ брз опоравак после тешке повреде. Ко се бави људима мора да познаје људско тело, физиологију, анатомију, патологију. Ако жели да се укључи у лечење, мора да зна фармакологију. Не можете некоме да радите физикални третман а да не знате да он пије лекове за срце и висок притисак. Рецимо код нас то стручно ради др Петар Динић, неурофизиолог и неуролог, који је завршио и факултет хиропраксе у Америци и који има велико искуство. Јога даје такође одличне резултате, а највише информација добила сам од стручњака Драгана Лончара. Проблем је што немамо довољно инструктора и особа које би се бавиле техникама, попут јоге, које без сумње заиста помажу спортистима да постижу добре резултате.

Политика: Да ли алтернативна медицина може да донесе уштеде здравственом систему? Зашто постоји толика сумња лекара у алтернативне методе лечења, а с друге стране људи из незнања трче код надрилекара?

Мићовић: Уштеде су огромне јер не треба никакво улагање. Највише може да се уштеди на лековима. Један хиропрактичар ради с 10 прстију, њему не треба опрема. Игле за акупунктуру и хомеопатски лекови су веома јефтини. Реики терапеут ништа не користи, као ни биоенергетичар. Лекар који је бави комплементарном медицином мора да одвоји време за пацијента. Не може да му посвети пет или седам минута као што је сада прописано од стране државе јер је то мало да он може да поприча са човеком и да га погледа, а камоли да му да савет. Пре две недеље у Дому здравља „Стари град” били су нам гости, лекари из Тоскане, који имају одличан начин рада у здравственим установама јер су удружене и званична и алтернативна медицина и где лекари одлучују шта је за пацијента најбоље. Проблем је што су наши лекари мало едуковани. Познају само класичну медицину јер нису имали прилике да на предавањима слушају о алтернативним методама. Можда једног дана дође време када ће бити омогућено да неко рецимо постане специјалиста акупунктурологије. Надам се да ће такве теме бити уврштене у програм средњих медицинских школа и на факултете.

Сумња постоји само код оних који не познају ове методе. Ствар је у незнању. Здравствено особље није довољно обавештено. Морају мало више да се распитају јер пацијенти често крију да су ишли код неког ко се бави алтернативом да се лекар не би увредио. Превише је сујете у лекарској струци и ега, то мора да се савлада у интересу пацијената. То користе надрилекари. Јер, не може један лекар да забрани човеку да иде рецимо на хомеопатски третман ако га пацијент пита да ли му је то потребно, а он му каже да не иде само зато што не зна ништа о томе.

Аранђеловић: Нисам упућен у то да ли и колике могу да буду уштеде у здравственом систему. Али, сигуран сам да они који не уважавају стручност и у овој области могу на пример сами себи да донесу више штете него користи. Један наш познати фудбалер је желео што пре да се врати на терен, иако је имао тешку повреду мишића. Покушао је сам да нађе решење, па је на ногу привио мелем с црним луком. Мислим да људи из незнања трче код надрилекара или зато што им неко препоручи ту особу. А видео сам свакојаке случајеве. Једном спортисти, на пример, „стручњак” за повреде кичме толико је помогао да га је довео на ивицу парализе. Нажалост, то нису ретки случајеви.

Политика: Мислите ли да је наш народ здравствено непросвећен?

Аранђеловић: По свој прилици народ није довољно упућен и едукован јер да јесте не би тражио додатно решење и био жртва разних превараната.

Мићовић: Мислим да смо непросвећени. Ослањамо се на традицију, како смо се некад лечили, а заборављамо колико је заправо медицина напредовала. Сигурно би требало много радити на просвећивању. Када класична медицина не може да пружи могућност брзог излечења, пацијенти крену да траже другу помоћ.

Политика: Мали број људи који су злоупотребили болести пацијената да би стекли материјалну корист је стигао до судова. Да ли сматрате да наше правосуђе треба строже да кажњава људе који за које се утврди и докаже да су обмањивали болесне људе и манипулисали њима?

Аранђеловић: Треба увести ригорозне казне да се томе стане на пут и да се зло потпуно искорени.

Мићовић: Ако неко покушава да ради без дозволе, онда је у великим проблемима јер може да очекује да ће му на врата закуцати здравствена инспекција Министарства здравља. Они који раде на своју руку треба да одговарају за своје поступке. Неодговорно је да се неко лажно преставља. По мом мишљењу озбиљан човек неће се бавити веома одговорним послом као што је лечење људи а да за то није компетентан. Бавити се наводним лечењем људи и изигравати бога је врло озбиљна ствар и зато једноставно мора да се преиспита рад таквих особа. На држави је да то учини.

Данијела Давидов-Кесар
Драган Вучинић