Mićović: Građani moraju sami da se štite

Lečenje akupunkturom uz pomoć iglica, tretmani dodirom i bioenergijom, spravljanje medikamenata od biljaka i brojni drugi načini bavljenja alternativnim medicinskim metodama iz dana u dan postaju svakodnevica u privatnim i u državnim ordinacijama. Dozvole Ministarstva zdravlja dosad je dobilo više od sto ustanova i pojedinaca u Srbiji, koji uz konvencionalnu medicinu sada imaju pravo da zvanično primenjuju i alternativne načine lečenja.

Međutim, činjenica je da se u poslednje vreme pojavljuje i sve više nadrilekara, koji za nekoliko hiljada evra nude izlečenje od najtežih oboljenja, a obično se posle nekog vremena ispostavi da ovde nije reč o „isceliteljima” već o prevarantima koji su spremni da manipulišu pacijentima zbog dobre zarade. I pored svih otkrivenih prevara, među klijentima „iscelitelja” i dalje se pojavljuju imena poznatih ličnosti, posebno iz sveta sporta, koji tamo odlaze samo da bi se što pre vratili na teren.

O tome da li alternativne metode lečenja zaista pomažu i kako građani mogu da se zaštite od šarlatana i vračara koji se predstavljaju kao svemogući iscelitelji, mišljenja su suočili dr Mirjana Mićović, pedijatar Doma zdravlja „Stari grad” i prvi zdravstveni radnik s dozvolom Ministarstva zdravlja za bavljenje terapijom dodira, odnosno reikijem, i Milan Raki Aranđelović, fizioterapeut fudbalskih reprezentacija sa iskustvom dužim od pola veka.

Politika: Koje su metode alternativne medicine kod nas priznate kao ravnopravne i ko može da dobije dozvolu Ministarstva zdravlja da bi se bavio nekom od njih?

Mićović: Od 2005. godine zvanično su u cilju lečenja priznate akupunktura, homeopatija i fitoterapija. A kao metode za unapređenje zdravlja priznate su hiropraksa, bioenergija, reiki, tai či, či gong i porodični poredak. Pravo da se bave ovim metodama lečenja imaju samo zdravstveni radnici, odnosno oni koji su završili srednju medicinsku školu, medicinski i stomatološki fakultet. Ti ljudi su najpre stekli znanje iz oblasti zvanične, konvencionalne medicine, a zatim je kao nadogradnja usledilo učenje nekog od alternativnih načina lečenja kojom oni žele da se bave. Ja sam dobila dozvolu za bavljenje reikijem, tradicionalnom tibetanskom metodom „propuštanja” univerzalne energije iz okoline, i to kroz dlanove terapeuta. Reč je o pomoćnoj metodi, gde lekar ili terapeut pomaže pacijentu da lakše prebrodi terapiju koju je dobio od svog doktora. Isključivo se oslanja na dijagnozu koja je postavljena klasičnim putem. Na reiki terapeutu je samo da poštuje preporuke lekara i da razume terapiju koju je doktor propisao da bi mogao na pravi način da prepozna da li ona odgovara pacijentu.

Aranđelović: Čuo sam da ustanove dobijaju dozvole za bavljenje alternativnom medicinom, ali nisam dovoljno upoznat s rezultatima tih metoda. Problem je što tu neupućenost u navedene metode vešto koriste mnogobrojni nadrilekari. Nemam ništa protiv da se lekari i sestre bave alternativnom medicinom, ali je važno da se zna u kom domenu šta tačno rade. Ne mogu da se bave svim i svačim. Konkretno, ako je reč o bolestima leđa, lekar zvanične medicine ipak treba da pogleda pacijenta i da odredi dijagnozu. Znam da u svetu ima mnogo ljudi koji se oslanjaju na alternativnu medicinu. Svuda je popularna.

Politika: S vremena na vreme u javnosti se pojavi neki uznemiravajući slučaj klasičnog bavljenja nadrilekarstvom. Građani su zbunjeni jer ne znaju kako da razlikuju školovane alternativce od lažnih. Kako se zaštititi od prevaranata?

Mićović: Niko ne može da zaštiti građane. Svako može da proceni kome će da prepusti svoje zdravlje. Ako nemate informaciju o određenom lekaru–terapeutu, prvo morate da pitate koju je školu završio. Pa tek onda da se posavetujete s njim o ozbiljnim stvarima. Sigurno je da kod nas ima mnogo onih koji varaju ljude i zarađuju na bolesnicima koji traže izlaz iz bezizlazne situacije. Pacijenti nailaze na zamke koje postavljaju takve osobe. Toga se moramo čuvati.

Aranđelović: Ne znam kako se zaštititi. U struci ima ljudi kojima se teško može zabraniti da se bave tim poslom. Građani odu kod takvih „iscelitelja” pa kad shvate da im ne pomaže – prestanu da odlaze. Preporuka je da se obraćaju stručnim ljudima. Recimo, drMilan Erceg i ja, koji smo mnogo, mnogo godina lečili fudbalere, nijednom od njih nismo naplatili ni jedan jedini tretman. Pa čak ni Vladanu Lukiću, predsedniku Crvene zvezde, s kojim smo svojevremeno radili mesec i po dana, pa ni Iliji Petkoviću, ni Dragoslavu Šekularcu koga smo bukvalno „digli iz mrtvih”. Njegova povreda je bila specifična. Hodao je kao Paja Patak. Napravljen je konzilijum stručnjaka i na osnovu toga usledio je dogovor šta treba da se radi da bismo mogli da ga oporavimo.

Politika: Šta radite kada pacijenti, posebno sportisti, insistiraju na tome da im se predloži bilo koji način lečenja samo da bi oporavak bio brz?

Aranđelović: Ne treba preterivati ni u čemu. Treba naći pravilnu meru za rad s pacijentima. Mnogi sportski kolektivi nemaju plaćene lekare. A i ako ih imaju oni posao obavljaju površno jer im je to usputno zanimanje. Zapravo, prisutni su samo na takmičenjima, pa bukvalno i nisu upućeni u probleme dece–sportista, a posledice su katastrofalne. Iz iskustva znam da nestručnost, zapravo nebriga, može da dovede do katastrofe.

Mićović: Saglasna sam s tim da nije moguć brz oporavak posle teške povrede. Ko se bavi ljudima mora da poznaje ljudsko telo, fiziologiju, anatomiju, patologiju. Ako želi da se uključi u lečenje, mora da zna farmakologiju. Ne možete nekome da radite fizikalni tretman a da ne znate da on pije lekove za srce i visok pritisak. Recimo kod nas to stručno radi dr Petar Dinić, neurofiziolog i neurolog, koji je završio i fakultet hiroprakse u Americi i koji ima veliko iskustvo. Joga daje takođe odlične rezultate, a najviše informacija dobila sam od stručnjaka Dragana Lončara. Problem je što nemamo dovoljno instruktora i osoba koje bi se bavile tehnikama, poput joge, koje bez sumnje zaista pomažu sportistima da postižu dobre rezultate.

Politika: Da li alternativna medicina može da donese uštede zdravstvenom sistemu? Zašto postoji tolika sumnja lekara u alternativne metode lečenja, a s druge strane ljudi iz neznanja trče kod nadrilekara?

Mićović: Uštede su ogromne jer ne treba nikakvo ulaganje. Najviše može da se uštedi na lekovima. Jedan hiropraktičar radi s 10 prstiju, njemu ne treba oprema. Igle za akupunkturu i homeopatski lekovi su veoma jeftini. Reiki terapeut ništa ne koristi, kao ni bioenergetičar. Lekar koji je bavi komplementarnom medicinom mora da odvoji vreme za pacijenta. Ne može da mu posveti pet ili sedam minuta kao što je sada propisano od strane države jer je to malo da on može da popriča sa čovekom i da ga pogleda, a kamoli da mu da savet. Pre dve nedelje u Domu zdravlja „Stari grad” bili su nam gosti, lekari iz Toskane, koji imaju odličan način rada u zdravstvenim ustanovama jer su udružene i zvanična i alternativna medicina i gde lekari odlučuju šta je za pacijenta najbolje. Problem je što su naši lekari malo edukovani. Poznaju samo klasičnu medicinu jer nisu imali prilike da na predavanjima slušaju o alternativnim metodama. Možda jednog dana dođe vreme kada će biti omogućeno da neko recimo postane specijalista akupunkturologije. Nadam se da će takve teme biti uvrštene u program srednjih medicinskih škola i na fakultete.

Sumnja postoji samo kod onih koji ne poznaju ove metode. Stvar je u neznanju. Zdravstveno osoblje nije dovoljno obavešteno. Moraju malo više da se raspitaju jer pacijenti često kriju da su išli kod nekog ko se bavi alternativom da se lekar ne bi uvredio. Previše je sujete u lekarskoj struci i ega, to mora da se savlada u interesu pacijenata. To koriste nadrilekari. Jer, ne može jedan lekar da zabrani čoveku da ide recimo na homeopatski tretman ako ga pacijent pita da li mu je to potrebno, a on mu kaže da ne ide samo zato što ne zna ništa o tome.

Aranđelović: Nisam upućen u to da li i kolike mogu da budu uštede u zdravstvenom sistemu. Ali, siguran sam da oni koji ne uvažavaju stručnost i u ovoj oblasti mogu na primer sami sebi da donesu više štete nego koristi. Jedan naš poznati fudbaler je želeo što pre da se vrati na teren, iako je imao tešku povredu mišića. Pokušao je sam da nađe rešenje, pa je na nogu privio melem s crnim lukom. Mislim da ljudi iz neznanja trče kod nadrilekara ili zato što im neko preporuči tu osobu. A video sam svakojake slučajeve. Jednom sportisti, na primer, „stručnjak” za povrede kičme toliko je pomogao da ga je doveo na ivicu paralize. Nažalost, to nisu retki slučajevi.

Politika: Mislite li da je naš narod zdravstveno neprosvećen?

Aranđelović: Po svoj prilici narod nije dovoljno upućen i edukovan jer da jeste ne bi tražio dodatno rešenje i bio žrtva raznih prevaranata.

Mićović: Mislim da smo neprosvećeni. Oslanjamo se na tradiciju, kako smo se nekad lečili, a zaboravljamo koliko je zapravo medicina napredovala. Sigurno bi trebalo mnogo raditi na prosvećivanju. Kada klasična medicina ne može da pruži mogućnost brzog izlečenja, pacijenti krenu da traže drugu pomoć.

Politika: Mali broj ljudi koji su zloupotrebili bolesti pacijenata da bi stekli materijalnu korist je stigao do sudova. Da li smatrate da naše pravosuđe treba strože da kažnjava ljude koji za koje se utvrdi i dokaže da su obmanjivali bolesne ljude i manipulisali njima?

Aranđelović: Treba uvesti rigorozne kazne da se tome stane na put i da se zlo potpuno iskoreni.

Mićović: Ako neko pokušava da radi bez dozvole, onda je u velikim problemima jer može da očekuje da će mu na vrata zakucati zdravstvena inspekcija Ministarstva zdravlja. Oni koji rade na svoju ruku treba da odgovaraju za svoje postupke. Neodgovorno je da se neko lažno prestavlja. Po mom mišljenju ozbiljan čovek neće se baviti veoma odgovornim poslom kao što je lečenje ljudi a da za to nije kompetentan. Baviti se navodnim lečenjem ljudi i izigravati boga je vrlo ozbiljna stvar i zato jednostavno mora da se preispita rad takvih osoba. Na državi je da to učini.

Danijela Davidov-Kesar
Dragan Vučinić