Тајна црвених ципела

Ко каже да се не може живети од идеја? Може, и то сасвим лепо и успешно – тврди и на сопственом примеру доказује Драган Сакан, за пријатеље Саки, оснивач, председник и креативни директор „New Moment New Ideas“ комуникационе (маркетиншке) компаније, магазина и галерије под истим именом, Савета за ново мишљење, BelgrADe фестивала и „Ideas Campus“-а, европске школе за идеје у Пирану, професор на Академији уметности у Београду и аутор три књиге (четврта „New Ideas Woman“ је у припреми). Човек који је измислио појам „нове комуникације“ уместо застареле „рекламе” и озлоглашене „пропаганде”, харизматични геније за маркетинг, маг који је од креативности направио бренд, а од сањарења – профитабилно занимање.

Како?

Сви људи имају своје снове и идеје, али само неки постигну да од њих и живе. А они који од снова направе нову стварност постају иконе савременог доба. Своје студенте учим да се креативност може инспирисати да засија пуним сјајем, уз помоћ одређених техника. И преносим им основне постулате своје животне филозофије: задовољство и успех у послу постићи ће ако ускладе тежак рад, искрену страст и уживање у ономе што раде. Ако вам није забавно то чиме се бавите, боље одустаните!

Ренесансни човек

Да ли сте одувек знали чиме ћете се бавити?

Себе сам увек доживљавао као човека са вишестраним интересовањима. Желео сам да будем писац, дизајнер, режисер, психолог, професор, лидер… а волео бих да постанем нови ренесансни „човек идеје”. И све сам ово успео у својој „компанији снова”. Ја јесам сањар, али онај који је успео да „укроти” своје снове, боље речено да успостави равнотежу између маште и моћи, десне половине мозга задужене за машту, стварање и интуицију, и леве, задужене за логику и рационалност. И два града у којима живим, која највише волим, на неки начин оличавају ову поделу: у Пирану стварам идеје, у Београду их остварујем.

„Двојство” у вашем животу запажамо и у црвеној и црној боји које се стално преплићу у опреми ваших књига, радног простора, понекад и у одећи…

Ове две боје симболизују живот и смрт, Ерос и Танатос, Европу и Балкан из времена кад сам донео једну од најзначајнијих одлука у свом животу. А све је почело од пара црвених ципела.

(/slika2)Иако психолог по професији, верујем у интуицију, наду, емпатију, снове, судбину... А моју судбину су последњих двадесетак тешких година водиле те црвене ципеле. И мом пријатељу, чувеном филмском критичару и писцу Богдану Тирнанићу Тиркету је то било чудно. У свом тексту „D. S. Mistery of Advertising“ 1995. године написао је: „Рекламери носе црвене ципеле јер су их скупо платили. А скупо плаћају сваку ципелу под условом да је црвена. Ко може бити и паметан и блесав у исто време?“

Па како су те црвене ципеле ушетале у ваш живот?

Почетак деведесетих није било добро време за идеје и креативне комуникације којима сам се бавио. Нашу земљу је обавио мрак. Рат, патње, страдања, санкције… За Међународни Црвени крст креирали смо кампању „Не пуцајте у нас“ и за њу награђени на Њујоршком фестивалу специјалном наградом Уједињених нација за мир.

Летео сам у САД из Париза. Преко пута хотела био је велики модни излог. Све црно, а на средини црвене ципеле, саме у излогу, као нека футуристичка инсталација. Биле су несразмерно скупе, али срећом мој број.

Кад сам их обуо, донео сам одлуку. Као једној од ретких професионалних агенција, политичари су нам нудили и брда и долине, само да радимо политички маркетинг. Иако је то био један од начина да агенција преживи, нисам желео да се укључим у пропагандни рат. Преживљавање компаније је постало „уметност немогућег“, а часопис „New Moment“, у који смо инвестирали, постао је место где се окупљао независни, креативни, интелектуални Београд.

На крају смо направили највећу регионалну агенцију. Колеге у Србији су ми доделиле награду за животно дело, признање „амбасадор српске креативности“, Међународни центар за мир у Сарајеву награду „Слобода“, у Словенији сам добио статус заслужног грађанина...

А шта се догодило оним ципелама?

Црвене ципеле сам увек обувао у кризним ситуацијама. Кад је требало да Ерос победи деструкцију. Носио сам их деведесетих година у Москви, на интернационалном рекламном фестивалу на којем сам освојио прву награду, и у Лондону, као члан европског борда креативних директора фирме „Saatchi & Saatchi“, и у Њујорку, у жирију са још 50 најзначајнијих креативних директора света.

(/slika3)А онда, почетком новог миленијума, носио сам само папуче и пиџаму. У то време је нестала чувена агенција „Saatchi & Saatchi“ чији сам био већински власник, а они који су били најзаслужнији за то ширили су гласине да сам ја крив. Уместо да их тужим, платио сам цену, извукао црвене ципеле, и у вашој „Политици” објавио оглас (цитирајућиЕрнестаШеклтона, истраживача Антарктика): „Траже се људи за пут пун неизвесности. Мале наднице, љута зима, повратак несигуран. Слава и новац у случају успеха”. На конкурс се јавило 700 младих људи, између осталих и мој син.

Направили смо агенцију „New Moment New Ideas“ у 12 градова регије (Београд, Љубљана, Скопље, Бањалука, Софија, Атина, Сарајево, Загреб, Тирана, Подгорица, Приштина, Пиран), освојили 200 клијената, много награда. И урадили много историјских пројеката. Рецимо, за наступ наших представника на „Евровизији“ у Истанбулу (вицешампиони Европе) и Хелсинкију (шампиони Европе).

А црвене ципеле сам обувао и у тренуцима када сам желео да београдски креативци из санкција оду у Европу и свет.

Имате ли и неке омиљене ресторане, клубове, места за одмор?

Најчешће се одмарам док смишљам нове идеје на броду, на Дунаву или мору (Рак сам у хороскопу). Раније сам волео да стално пробам нешто ново, а последњих година увек одседам у истим хотелима, одлазим у истих неколико ресторана, њих држе моји пријатељи, и они ми спремају јела која знају да волим. Једем мало, али уживам у тим „збиркама малих укуса“.

Да ли сте остварили све што сте желели? Хоћете ли опет обувати оне своје црвене ципеле?

 Кад год мислим да сам заокружио своју причу, искрсне нешто ново, нека нова замисао, још једна жеља… Ето, хтео бих да снимим филм о Балкану, по већ поменутом сценарију са Васкеом: једна од улога ће припасти лепим и паметним Београђанкама, јер Београд се одликује духом као мало који град Европе (а где нема духа, зна се, нема ни лепоте!). Ту бих приказао и све креативне звезде Балкана (прича о Балкану је прича „о блату и звездама“) и оне из света, инспирисане Балканом. Припремам и изложбу „New Idea Woman“ са видео инсталацијом, а волео бих да режирам и две пословне идеје за будућност Лакија и Жакија и младих људи који раде код мене.

Поново сам, дакле, извукао из подрума 20 година старе ципеле.

За ових 100 идеја што ми је још остало.

Александра Мијалковић

------------------------------------------------

Синови као брендови

У животу Драгана Сакана, чији је шарм „другачијег”, „откаченог”, харизматичног маркетиншког генија привлачио многе лепе, паметне и занимљиве жене, једна се ипак издвајала, и заузела посебно место у његовом срцу – „девојка М“, која му је подарила два његова, како каже, најважнија бренда – синове Жарка („Жакија“) и Лазара („Лакија“). Освојила га је као модел за прву рекламну кампању „Макс фактора“ у Источној Европи (1970), али за лепоту је мало марила – била је дечји психолог и пожртвована мајка. Сада пише у „Политикином Забавнику”. „Жаки” (30) дипломирао је амерички менаџмент у Лондону и Риму, директор је у очевој „New Moment” (Њу момент) агенцији и љубимац великих клијената; „Лаки” (24), манекен, љубимац девојака које га препознају са насловних страна магазина, и полако отима оцу славу „јавне личности”.