Прашина и паучина једини пацијенти

Прокупље – Приватна клиника „Свети врачи“ у Прокупљу, која је од 1990. била место где су пацијенте са срчаним сметњама и болестима других унутрашњих органа лечили врхунски медицински стручњаци, већ годину дана не ради.

– Кад ми је отац Милосав био на умору 1988. године, видео сам да је у прокупачкој болници јадно стање. Нису имали ни где а ни чиме да га лече. Заклео сам се да ћу сам да изградим клинику за болеснике који имају срчане сметње. То сам и остварио: у Прокупљу сам сазидао зграду, опремио је апаратима. И та клиника, назвао сам је „Свети врачи“, радила је успешно и помогла многима. Ангажовао сам најбоље кардиологе одавде и из Ниша – каже за наш лист Стражимир Стевчић, виши механички техничар, који већ годинама са читавом породицом живи у Швајцарској, а летње месеце проводи у кући коју је саградио у оближњем селу Тулару.

Клиником је, наставља причу Стевчић, на почетку руководио Слободан Милосављевић, овдашњи цењени интерниста. Након што је Милосављевић преминуо, Стражимир је позвао Љубомира Хаџи-Пешића, познатог нишког кардиолога, и 14. новембра 2000. „Свети врачи“ су регистровани на Стевчића и Хаџи-Пешића. Тако је било до јануара 2005. године, када је донет пропис да власник приватне клинике може да буде једино лекар, па је Стражимир посао поверио Вујадину Обрадовићу, пензионисаном специјалисти опште медицине. А онда је законским изменама регулисано да лекари из државних болница не могу да раде и на приватним клиникама. Овим параграфима је стављена тачка на рад „Светих врача“ – средином децембра клиника је затворена, а Стевчић већ годину дана покушава да нађе некакав модус по коме вредни апарати и ординације не би скупљали прашину и паучину.

У Здравственом центру „Топлица“ нам је речено да им је „проблематика приватне ординације ’Свети врачи’ непозната“ и да не могу да дају било какав коментар, јер Стевчић није дао никакав конкретан предлог за сарадњу. Иначе, законско право да 20 одсто радног времена имају приватну праксу у прокупачком здравственом центру је искористило само троје лекара.

Док улазимо у просторије већ 12 месеци закатанчене клинике, Стевчић прича да је давао огласе не би ли регрутовао екипу стручњака из редова незапослених лекара, али се на оглас нико није јавио. Унутрашњост некадашње клинике, па поликлинике и на крају специјалистичке ординације, чак и после годину дана, изгледа као да ће у њу сваког часа закорачити лекари и пацијенти. Једино су се украсне биљке у великим саксијама сасушиле. Из хола, у коме још виси велика уљана слика светих врача Козме и Дамјана, а ту је и скулптура Хипократа у природној величини, улази се у осам ординација, опремљених са три ултразвучна апарата, од којих су два колор-доплера, ту је и просторија опремљена за гинеколошке прегледе, затим апарат за вештачко дисање – аспиратор (толико тражен у време новог грипа), па мобилни апарат за реанимацију, уређаји за тестове оптерећења, потпуно опремљена компјутерска лабораторија... Поглед нам пада на књигу пацијената: на страници која је отворена налазимо збирни податак да су у 2001. години тачно 273 пацијента „Светих врача“ користила холтере ове клинике.

Стражимир нам каже да је у „Свете враче“ уложио више од 1,5 милион немачких марака. Тренутно води спор са пореском управом. Траже му порез на фирму, иако клиника не ради. Он је, истиче, одјавио рад, али назив фирме није скинуо.

Стевчићи, ипак, не губе наду. Стражимир има десеторо унучади, а најстарији Милосав вратио се из Швајцарске у Србију и определио се за медицину. Ове јесени уписао се у први разред средње медицинске школе.

– Кад-тад, он ће обновити рад „Светих врача“. Обистиниће се речи покојног премијера Ђинђића који је посетио моју клинику и, обрадован што је нешто овако отворено у његовој Топлици, рекао да ће се убрзо изједначити услови под којима раде државне и приватне здравствене установе. И ја верујем да ће то време доћи – закључује Стражимир Стевчић.