Тренутак нашег сусрета

Суботица – Када сам угледао Јована Ћирилова који је дошао у Суботицу на отварање фестивала, рекао сам му да је ово као први Битеф. Нисам био на првом Битефу, али читао сам о том времену, па сам и овде осећао исту ону превратничку активност која је постојала на Битефу, када је светски театар доведен код нас и повезао нас са најважнијим токовима. Верујем да ће овај фестивал бити једнако важан јер, иако ми пуно играмо на фестивалима, мало је оних који имају овако иновативни карактер.

Овим речима обратио се Харис Пашовић, сарајевски редитељ, новинарима и глумцима окупљеним на првом разговору након почетка „Дезире централ стејшн” позоришног фестивала на коме је прво вече изведена Ибзенова „Нора” сарајевског „Ист вест театра”, а у Пашовићевој режији. Харис Пашовић добро је познат суботичкој позоришној публици; овде је почетком деведесетих година режирао „Ружу ветрова”, „Пут у Никарагву” и „Симон Чудотворац” по делима Данила Киша, па „Краља Ибија”, потом прелази у Београд где у ЈДП-у ради „Буђење пролећа”.

– Када смо се поздрављали 1992. године, нисмо знали да се поздрављамо на тако дуго време и нисмо очекивали да ћемо се поново видети након тако дуго времена. Сада нас је овај фестивал вратио оном правом осећању због којег се бавимо театром, а оно је комуникација и дружење. У данашње време имамо паралелне реалности интернета или фејсбука. Нисам против тога, људи тако смањују усамљеност, али увек се питам како, зашто, театар опстаје упркос тој паралелној стварности? Одговор је у томе што је управо овај тренутак нашег сусрета незаменљив. Он се дешава само сада и, можда ћете помислити да претерујем, у историји свемира он је јединствен и непоновљив – каже Пашовић.         

Харис Пашовић је и оснивач театра „Ист вест компани” за које каже да је брз, мобилан и да ради пуно радно време. Код њих не може да се догоди да глумац не стане на сцену по неколико дана. Зато Пашовић сматра да је то за уметност много бољи начин организовања, уместо позоришта која су, како их и у Србији види, социјалне установе.

– Мислим да нема земље у окружењу у којој се театар више цени него у Србији. Ту постоји тај парадокс, та истинска оданост театру и публике и окружења, у смислу уметника, теоретичара, научника… А, с друге стране, као да се та енергија троши у ирелевантном правцу и да позориште не отвара права питања.

О представи „Нора” којом је отворен фестивал „Дезире централ стејшн”, Пашовић каже да га је фасцинирало да је Ибзен још пре 130 година писао о свим најважнијим темама капитализма и то у тренутку када се систем тек рађа.

– Од феминистичког комада желео сам да направим политички: да се Нора не бори само за ослобођење жене, већ за ослобођење појединца. Код Ибзена она, седам деценија пре Симон де Бовоар, изговара да ме „то што сам мајка не одређује, и моја прва обавеза је моје биће”. То су била полазишта из којих смо даље анализирали нивое односа између двоје људи у заједници – каже Пашовић.