Trenutak našeg susreta

Subotica – Kada sam ugledao Jovana Ćirilova koji je došao u Suboticu na otvaranje festivala, rekao sam mu da je ovo kao prvi Bitef. Nisam bio na prvom Bitefu, ali čitao sam o tom vremenu, pa sam i ovde osećao istu onu prevratničku aktivnost koja je postojala na Bitefu, kada je svetski teatar doveden kod nas i povezao nas sa najvažnijim tokovima. Verujem da će ovaj festival biti jednako važan jer, iako mi puno igramo na festivalima, malo je onih koji imaju ovako inovativni karakter.

Ovim rečima obratio se Haris Pašović, sarajevski reditelj, novinarima i glumcima okupljenim na prvom razgovoru nakon početka „Dezire central stejšn” pozorišnog festivala na kome je prvo veče izvedena Ibzenova „Nora” sarajevskog „Ist vest teatra”, a u Pašovićevoj režiji. Haris Pašović dobro je poznat subotičkoj pozorišnoj publici; ovde je početkom devedesetih godina režirao „Ružu vetrova”, „Put u Nikaragvu” i „Simon Čudotvorac” po delima Danila Kiša, pa „Kralja Ibija”, potom prelazi u Beograd gde u JDP-u radi „Buđenje proleća”.

– Kada smo se pozdravljali 1992. godine, nismo znali da se pozdravljamo na tako dugo vreme i nismo očekivali da ćemo se ponovo videti nakon tako dugo vremena. Sada nas je ovaj festival vratio onom pravom osećanju zbog kojeg se bavimo teatrom, a ono je komunikacija i druženje. U današnje vreme imamo paralelne realnosti interneta ili fejsbuka. Nisam protiv toga, ljudi tako smanjuju usamljenost, ali uvek se pitam kako, zašto, teatar opstaje uprkos toj paralelnoj stvarnosti? Odgovor je u tome što je upravo ovaj trenutak našeg susreta nezamenljiv. On se dešava samo sada i, možda ćete pomisliti da preterujem, u istoriji svemira on je jedinstven i neponovljiv – kaže Pašović.         

Haris Pašović je i osnivač teatra „Ist vest kompani” za koje kaže da je brz, mobilan i da radi puno radno vreme. Kod njih ne može da se dogodi da glumac ne stane na scenu po nekoliko dana. Zato Pašović smatra da je to za umetnost mnogo bolji način organizovanja, umesto pozorišta koja su, kako ih i u Srbiji vidi, socijalne ustanove.

– Mislim da nema zemlje u okruženju u kojoj se teatar više ceni nego u Srbiji. Tu postoji taj paradoks, ta istinska odanost teatru i publike i okruženja, u smislu umetnika, teoretičara, naučnika… A, s druge strane, kao da se ta energija troši u irelevantnom pravcu i da pozorište ne otvara prava pitanja.

O predstavi „Nora” kojom je otvoren festival „Dezire central stejšn”, Pašović kaže da ga je fasciniralo da je Ibzen još pre 130 godina pisao o svim najvažnijim temama kapitalizma i to u trenutku kada se sistem tek rađa.

– Od feminističkog komada želeo sam da napravim politički: da se Nora ne bori samo za oslobođenje žene, već za oslobođenje pojedinca. Kod Ibzena ona, sedam decenija pre Simon de Bovoar, izgovara da me „to što sam majka ne određuje, i moja prva obaveza je moje biće”. To su bila polazišta iz kojih smo dalje analizirali nivoe odnosa između dvoje ljudi u zajednici – kaže Pašović.