Дијагноза запосленог без ознаке тајности

Ако бисте постали жртва трача или жртва отказа, јер је неки љубопитљиви колега детаље о вашем здравственом статусу, на основу којих вам је лекар отворио боловање, поделио са остатком фирме, шанса да на платном списку предузећа пронађете „кривца” износи један према двадесет. Наиме, у фирми просечне величине најмање двадесет особа долази у контакт са папиром на коме вам је лекар „отворио” боловање, односно написао шифровану дијагнозу, тако да потрага за особом одговорном за одавање ваших здравствених тегоба личи на донкихотску борбу са ветрењачама система који не штити здравствену приватност особе.

Милица Весић, адвокат из адвокатске канцеларије „Карановић – Николић” истиче да за послодавца не постоји обавеза да личне податке као што је боловање третира као службену тајну.

„Закон обавезује послодавца да на платном списку предузећа одреди особе које ће да чувају личне податке запослених, али за њега нису предвиђене санкције ако он то не уради. Због тога је веома тешко доказати која је особа недовољно чувала, односно намерно одавала разлоге због којих је нека особа отворила боловање. Запослени има право накнаде штете од послодавца због последица које су наступиле након одавања његове здравствене „тајне”, али је веома тешко утврдити ко је то урадио, јер у пракси релативно велики број особа долази у контакт са лекарским дознакама”, објашњава Милица Весић.

Др Јован Марић, неуропсихијатар и професор медицинске етике, иначе у пензији, каже да одговорност лежи на првој особи у ланцу предузећа која узима извештај лекара специјалисте о отвореном боловању.

„Немогуће је утврдити ко је одговоран за ширење лекарске тајне, али је могуће персонализовати одговорност тако што ће се одговорном сматрати прва особа која у фирми отвара боловање, односно од запосленог узима извештај лекара специјалисте. Закон би требало дорадити у том смислу да само једна особа шифроване лекарске дијагнозе чува под кључем и лично одговара ако друге колеге дођу у контакт са извештајем лекара. Један од могућих излаза из овог правног лавиринта јесте да лекар специјалиста не пише дијагнозу, већ само отвори боловање, јер он својим професионалним ауторитетом и чланством у Лекарској комори Србије гарантује „аутентичност” боловања. Мала је вероватноћа да ће лекар писати лажну дијагнозу, јер струковна комора санкционише ову врсту грубог кршења лекарске етике”, истиче наш саговорник.

Адвокат Бане Р. Секулић подсећа да, осим послодавца, још неколико особа може да сазна и – злоупотреби податке из медицинске историје.

„Осигуравајућа друштва имају упитнике у којима врло јасно и експлицитно захтевају податке из здравственог картона својих осигураника да би одмерили сопствени ризик, а увид у те обрасце може да има више од 20 особа. Једно од могућих решења овог проблема било би да се ти подаци ковертирају, тако да што мањи број људи дође у контакт са њима и да се потом ти људи обавежу да те податке не смеју даље да прослеђују. Амбасаде на основу принципа екстериторијалности имају право да, приликом издавања виза за студирање, боравак и трајно усељење у земљу, траже резултате лабораторијских тестова који потврђују да не болујете од одређених инфективних болести, јер то уређују правни системи њихових земаља. Ви можете да не одговорите на њихове захтеве, али онда ризикујете да не добијете визу, а ако се лажно изјасните, ризикујете депортацију из земље”, закључује Бане Р. Секулић.