Шкрипа

Опет, опет, опет...

Из дана у дан, сваког јутра, цистерна са водом за прање града тешко се вукла улицом испуштајући, сваких неколико секунди, раздражујуће висок тон шкрипе неисправних кочница... Тај несносни звук будио га је више од пет месеци. Одлазио је на посао неиспаван, нервозан и љут, а мрзовољу током дана потенцирао је страх од ноћи после које ће, неминовно, уследити још једно грозно буђење.

Временом, почело је да му се причињава да сваки час, однекуд, изненада допире она јутарња шкрипа, чак и у природи или на местима где није било никакве саобраћајне буке. Имао је, све чешће, утисак да му глава урања у некакву невидљиву кацигу која се силовито стеже, стварајући неподоншљиви притисак. На крају, приметио је да се буди много раније пре уобичајеног уласка цистерне-монструма у улицу и да напето ишчекује удаљену шкрипу која се све више приближава, приближава, приближава...

Лежао је у кревету покривен јорганом преко главе и снажно га стискао шакама преко ушних шкољки. Бубне опне су му постале толико осетљиве да их ниједан ,,пригушивач”више није могао заштитити. На невољу, шкрипи су се придруживали и гласови грађана који су излазили на прозоре псујући све редом, али и перачe улица који су узвраћали на псовке, или су се, једноставно, довикивали најгласније могуће јер од шкрипе нису чули један другог.

Најзад, одлучио је да се побуни. Да прекине мучење. Да стане ногом за врат злу. Међутим, одмах, у старту, поучен ранијим искуствима, знао је да неће моћи ништа да уради. Зато је почео да се присећа има ли иког од школских другова који су постали утицајни, или људи који су, опет, имали неке своје утицајне везе. Окретао је телефоне али нико га није разумео и везе су се, као случајно, углавном прекидале. Коначно, схватио је да мора да крене у одлучујућу битку – сам.

Кога да зове? Па кога другог него локалног шефа погона Градске чистоће. Добро размисливши одлучио је да не примени тон становника огорченог на немар и бахатост одговорних. Јавио се тихо, пристојно, са највећом могућом дозом толеранције и разумевања и замолио да што пре реше проблем цистерне са несносном шкрипом, која озбиљно угрожава здравље грађана. Изненадио се: наишао је на неочекивану љубазност и саосећајност, уз обећање да ће ,,служба” одмах реаговати јер им је случај, заправо, познат одраније: наиме, у питању је било возило новије производње које је, нажалост, имало кочиону фабричку грешку...

Након сат времена, изашао је из стана на улицу и уморно кренуо пешке ка аутобуској станици. Три ћошка даље угледао је омању бару на којој су отромбољено лежала два дугачка, црна, гумена црева за воду. Видно узбуђен, убрзао је корак, а иза угла указала се паркирана цистерна. Преко пута ње, наслоњени на зид, стајали су радници-поливачи. Упитао их је зашто цистерна не ради. Одговорили су му да су је претпостављени искључили из саобраћаја због провере исправности, на основу неке дојаве. Посматрао их је са неверицом док му се угао леве усне развлачио у узбуђени смешак.

Док се возио аутобусом, али и касније, у канцеларији, размишљао је о томе како је очито вредело што је своју примедбу изнео на цивилизован начин, без галаме и вике, огорчености и једа... како заиста важи оно да ,,лепа реч и гвоздена врата отвара”, како треба имати разумевања за власт, како су он и његове комшије криве што раније нису пријавиле проблем јер тако би избегли вишемесечни јутарњи стрес... Све у свему, био је задовољан својим малим доприносом за коначно мирна јутра у кварту. Дошао је кући са посла, вечерао, прошетао и легао да спава.

Сутрадан, пробудио се по навици у време када је цистерна са неподношљивом шкрипом обично пролазила његовом улицом. Било је онолико тихо колико је то допуштало рано градско јутро. Чинило му се како му се уши шире прикупљајући узорке звукова који су допирали са улице. Удахнуо је дубоко и протегао се. Лежао је тако још неко време, мирно и задовољно а онда је устао и пошао ка кухињи. Ставио је џезву са водом на ринглу, укључио је, сео за сто и запалио цигарету. Све је било као некада.

Затим је кренуо на посао. Осећао је неки понос. Ходао је лагано ка аутобуској станици а онда одједном, иза његових леђа, зачуо се оштар, раздражујући звук: ШШКККРРРИИИПАААА!