Дунавски вук школован на Мисисипију

Вршац – Пре четрдесет две године, поручник речне пловидбе Стојан Бућан, сада пензионер, са својим старијим колегом, капетаном Миланом Грубором из Београда, боравио је у САД, на реци Мисисипи, где су се на огромном броду „Мисури“ (16.000 коњских снага) обучавали за управљање пловилом које гура барже. После двомесечног тренинга у Сједињеним Америчким Државама, вратио се на Дунав, где му је стечено знање послужило да без проблема управља бродом који је гурао пакете и до осам баржи. У то време, Бућан и Грубор су били једини у Европи који су пловним путевима Старог континента терет превозили гурањем, чиме је неповратно започео крај ере вучења, мање ефикасног начина транспорта.

– Када се у подунавским земљама увидела ефикасност новог начина воденог превоза, компаније из Румуније, Бугарске, Мађарске, Аустрије и Немачке су слале своје капетане код нас. Ја сам обучио десеторицу официра пловидбе, и тако пелцер са Мисисипија пренео на Дунав и остале европске реке – прича нам Стојан Бућан (80), потомак Николе Тесле по мајчиној линији, који је на рекама и морима провео пуних 45 година, радећи у тада моћном Југословенском речном бродарству (ЈРБ) и аустријским и немачким компанијама.

(/slika2)Грубор и Бућан су направили још један подвиг: бродом „Подгора“, гурајући барже, допловили су чак до Регенсбурга, ушћа реке Реген у Дунав, у срцу Баварске, што ником до тада није пошло за руком. У тој луци Бућан је успео да пред камерама немачке телевизије окрене „Подгору“ за 180 степени: до те „показне вежбе“ мислило се да је такав маневар могућ само на стриктно одређеним ширим потесима Дунава. После тога, постављен је за капетана брода „Дрвар“, а убрзо се прочуо још по једном подвигу:

– Било је то 1969. године, када сам успео да прођем кроз Ђердап по густој магли. Када сам се радио-везом јавио шефу саобраћаја, капетану Стевану Петеју у Београду, рапортирајући да сам прошао до позиције Кладово, није могао да верује, јер је магла била као тесто – присећа се Бућан, који је до изградње ђердапске бране и подизања нивоа Дунава, захваљујући познавању конфигурације дна велике реке, вештим маневрима, пловила преводио безбедним путевима.

– Дунав познајем као своју собу, мада већ дуго не пловим. И дан-данас сањам бродове и луке. А буђење ме растужи – каже нам Стојан Бућан, откривајући нам да је наследнике обавезао да му на надгробно знамење уклешу цртеж брода и текст: „Волео је бродове, шах и жене“. Иначе, Бућан је и шаховски мајсторски кандидат, а његов покојни брат Душан је био шаховски мајстор, а уз то, по оцени велемајстора Михаила Таља, и велики шаховски новинар.

Јовица Даниловић

-------------------------------------------------------

Река не зна за идеологију

Да је Југословенско речно бродарство шездесетих година било не само водећа фирма те врсте у Европи, већ и предузеће које је улагало у нова знања и кадрове, управо потврђује чињеница да је на обуку у САД послало своје најбоље људе: Стојан Бућан је био први у својој класи на Бродарској академији, а Милан Грубор је важио за врсног теоретичара у области речне пловидбе. Тако се догодило да „пелцер“ нових знања о превозу терета пловним путевима из „бастиона капитализма“ у Европу донесу двојица официра из „црвене“ Југославије.

– У Америци нам нису постављали никаква идеолошка питања нити баријере, нити нас је ико питао јесмо ли или нисмо чланови комунистичке партије – каже Стојан Бућан.