Dunavski vuk školovan na Misisipiju

Vršac – Pre četrdeset dve godine, poručnik rečne plovidbe Stojan Bućan, sada penzioner, sa svojim starijim kolegom, kapetanom Milanom Gruborom iz Beograda, boravio je u SAD, na reci Misisipi, gde su se na ogromnom brodu „Misuri“ (16.000 konjskih snaga) obučavali za upravljanje plovilom koje gura barže. Posle dvomesečnog treninga u Sjedinjenim Američkim Državama, vratio se na Dunav, gde mu je stečeno znanje poslužilo da bez problema upravlja brodom koji je gurao pakete i do osam barži. U to vreme, Bućan i Grubor su bili jedini u Evropi koji su plovnim putevima Starog kontinenta teret prevozili guranjem, čime je nepovratno započeo kraj ere vučenja, manje efikasnog načina transporta.

– Kada se u podunavskim zemljama uvidela efikasnost novog načina vodenog prevoza, kompanije iz Rumunije, Bugarske, Mađarske, Austrije i Nemačke su slale svoje kapetane kod nas. Ja sam obučio desetoricu oficira plovidbe, i tako pelcer sa Misisipija preneo na Dunav i ostale evropske reke – priča nam Stojan Bućan (80), potomak Nikole Tesle po majčinoj liniji, koji je na rekama i morima proveo punih 45 godina, radeći u tada moćnom Jugoslovenskom rečnom brodarstvu (JRB) i austrijskim i nemačkim kompanijama.

(/slika2)Grubor i Bućan su napravili još jedan podvig: brodom „Podgora“, gurajući barže, doplovili su čak do Regensburga, ušća reke Regen u Dunav, u srcu Bavarske, što nikom do tada nije pošlo za rukom. U toj luci Bućan je uspeo da pred kamerama nemačke televizije okrene „Podgoru“ za 180 stepeni: do te „pokazne vežbe“ mislilo se da je takav manevar moguć samo na striktno određenim širim potesima Dunava. Posle toga, postavljen je za kapetana broda „Drvar“, a ubrzo se pročuo još po jednom podvigu:

– Bilo je to 1969. godine, kada sam uspeo da prođem kroz Đerdap po gustoj magli. Kada sam se radio-vezom javio šefu saobraćaja, kapetanu Stevanu Peteju u Beogradu, raportirajući da sam prošao do pozicije Kladovo, nije mogao da veruje, jer je magla bila kao testo – priseća se Bućan, koji je do izgradnje đerdapske brane i podizanja nivoa Dunava, zahvaljujući poznavanju konfiguracije dna velike reke, veštim manevrima, plovila prevodio bezbednim putevima.

– Dunav poznajem kao svoju sobu, mada već dugo ne plovim. I dan-danas sanjam brodove i luke. A buđenje me rastuži – kaže nam Stojan Bućan, otkrivajući nam da je naslednike obavezao da mu na nadgrobno znamenje uklešu crtež broda i tekst: „Voleo je brodove, šah i žene“. Inače, Bućan je i šahovski majstorski kandidat, a njegov pokojni brat Dušan je bio šahovski majstor, a uz to, po oceni velemajstora Mihaila Talja, i veliki šahovski novinar.

Jovica Danilović

-------------------------------------------------------

Reka ne zna za ideologiju

Da je Jugoslovensko rečno brodarstvo šezdesetih godina bilo ne samo vodeća firma te vrste u Evropi, već i preduzeće koje je ulagalo u nova znanja i kadrove, upravo potvrđuje činjenica da je na obuku u SAD poslalo svoje najbolje ljude: Stojan Bućan je bio prvi u svojoj klasi na Brodarskoj akademiji, a Milan Grubor je važio za vrsnog teoretičara u oblasti rečne plovidbe. Tako se dogodilo da „pelcer“ novih znanja o prevozu tereta plovnim putevima iz „bastiona kapitalizma“ u Evropu donesu dvojica oficira iz „crvene“ Jugoslavije.

– U Americi nam nisu postavljali nikakva ideološka pitanja niti barijere, niti nas je iko pitao jesmo li ili nismo članovi komunističke partije – kaže Stojan Bućan.