Триптих вирус

Ћапио нас грип! Ћапавао нас је и раније, „тип А”, „тип Б”, „тип побегао из лабораторије”... али никад овако, селективно, мучки – по мушкој линији. Прво сина, а онда мене. Ћеру, жену и баку није ни окрзнуо! Све време биле ту, око нас – кувале нам чајеве, петлову супицу из кесице, вртеле лимун за лимунаду... И ништа! Као да су припитомиле вирус! Пошто се уверила да је много озбиљно, супруга чак асистирала баки да смота моју омиљену и, надала се, последњу штрудлу с маком. Кад већ одлазим, мислила је, нек буде са смешком, и мојим и њеним.

Прво нам смлатило наследника. Церекали смо се како му стоји нови наранџасти, „ђубретарски” дукс. „Ако ти се не свиђа, не мораш да га носиш, ја ћу. Отвориће ме у струку...” засмејавао сам га, а он само сео и снуждио се. Снуждио се и ја. Увек ми позли кад њему позли.

За неколико наредних минута топломер је показао 41 степен! Туширали смо га целу ноћ млаком водом, извлачили врелину из његовог дечијег, а већ одраслог тела.

Позвали смо лекаре. Богу хвала, у фамилији нам врви од лекара. После брзих консултација, назрео сам сукоб мишљења! Једни су за „тамифлу”, други – ни да чују!

Зет др Бинчић, муж сестре од тетке са Гундулићевог венца, рекао ми да је то грип као и сваки други, и да користим обичне лекове против температуре, уз кукурузно брашно и сирће у чарапама; шурак др Полић из Крњаче додао да је ово с епидемијом ујдурма фармацеутске индустрије на глобалном нивоу коју не би овом приликом да ми објашњава и, како нема изричитих доказа за присуство новог вируса, да никакве скупе и опасне таблете не узимам на своју руку; а теча проф. др Сеничић са Лекиног брда казао, да је његово дете у питању, дао би му и „тамифлу” и антибиотик –H1N1, који је очевидан, не дозвољава сезонској „сабраћи” да се размахну...

Пресудила је братаницаМица, фармацеуткиња, наша спаситељка у здравственим кризним ситуацијама: – Лекари не прописују „тамифлу” јер га нема довољно за све оболеле и не желе панику у народу! Али за себе и своје најближе су за не дај боже уштековали по кутијицу, бар ови из оближњег КБЦ-а... Шта ти то говори, а! Знају да та „медицина” блокира развијање болести...

Питам се, шта ли раде они што немају свог анђела чувара у белом мантилу.

Трећи дан и мене оборило. Монструм од вируса је као триптих – састављен од свињског, пилећег и хуманог дела. Тако сам се и осећао: знојио сам се свињски, смрдео на пиле, а главу с јастука нисам могао да подигнем и усправим се као човек. Докторка ми рекла да ни не покушавам. С посла ми поручили да се не појављујем. Из бенда ми басиста дојавио да се пробе одлажу до даљњег. Видим, одсвирао сам своје. Сви ме се одрекли. А сину, иако је живнуо, разредна наредила да не долази на часове бар још недељу-две. Дубоко се потресао. Не скида се с компјутера...

Колега Миланчевић ми шести дан послао СМС: „Чујем да си прерипио рупу. Нисмо се надали, свака част. Мислили смо, готов си. Седамнаести у Србији... Ако је ишта добро у овоме, сад не мораш да примаш вакцину. Прича се да је неки Амер после пелцовања почео да хода унатрашке...”

„Претекао сам. Враћам се. Ја сам од оних што иду само напред. Никад назад”, отписао сам забринутом колеги.

Дошао сам међу здраве. У фирми ме заобилазе, не поздрављају се са мном. Ако се неко пређе па по навици ипак „баци коску”, одмах трчи у тоалет. Људи почели да перу руке! Прскају столове средством за дезинфекцију! Ветре просторије!

Шетам, стичем снагу. Враћам се у форму, већ шљакачим, као и увек, за двојицу. Био сам и на Дајани Крол... Ух, добро је било. Џезишка, права клупска, њујоршка, усред Београда. Дајана је царица. Око мене у дворани „Сава центра” публика кашљуца ли кашљуца. А вирус путује над главама. На чију ли ће да слети? Кога ли ће сад да ћапи?

Дарко Калезић