Препаднути наследници

Ово су моји наследници дугова – памтим речи једног овдашњег оца, којима је, срећом нетачно, представљао своја чеда. Многи „оци нација” би на исти начин, а нажалост с правом, могли да представљају садашње поколење које се „испилило” под њиховим скутима.

Свет се добрим делом претворио у арену – препаднутих наследника свакојаких дугова. Стасавајућа генерација махом клеца при преносу заоставштине с колена на колено. „Свака револуција је као оцеубиство”, иронисало се некада, а сада као да је у току епизода из исте серије домишљатости по којој „свака револуција једе своју децу”.

Реч је, овог пута, о последицама специфичне револуције – необузданог трошења, која се заглавила у огромним дуговима. Нема поретка, ни колектива, ни појединца, такорећи, који некоме или нечему није врло дужан – банкарима, акционарима, продавцима, оштећенима, повређенима, погинулима, укућанима, пријатељима, комшијама, газдама, поданицима, рекеташима, па и сопственој савести и „мајци природи”.

Нећемо смети да погледамо својој деци у очи ако им оставимо климатске ломове, увећане модерним необузданостима, које ће милионе људи натерати у збегове или нешто још горе, упозорава Лиса Бенет из калифорнијског Центра за еколошку писменост. Бригу јој је увећало и то што јој је девет од десет консултованих стручњака рекло да „не верује да ћемо успети да на време спречимо предвиђене катастрофе”.

Извесно охрабрење улили су шефови Беле куће и Кремља, Барак Обама и Дмитриј Медведев, саопштењима да ће се Америка и Русија одлучније прикључити међународним напорима за смањивање загађивања атмосфере. Али, упоредо расту зебње због повећања задуживања низа земаља.

Глобални дуг држава порашће ове године– захваљујући понајвише позајмицама седам најразвијенијих земаља – за 45 одсто, на 49 билиона долара (49.500 милијарди), управо је објавио Муди инвесторс сервис, специјализован за рангирање кредита. Та сума је, додаје се, готово четири пута већа од уложене у Маршалов план којим је обнављана западна Европа после Другог светског рата.

Оба случаја наговештавају да улазимо у доба ванредних обавеза око регулисања животних процеса у којима битно место заузимају односи према природи и новцу, са свим чиме тај „тандем” може и да усрећи и да унесрећи. Неколико стратешких анализа је недавно поручило да би климатски ломови могли да поприме „антидржавни карактер”, да масовним пустошењима, сеобама и заразама изазову обарање влада, подстакну тероризам, диверзије, војне интервенције па и шире регионалне дестабилизације (понајвише у подсахарској Африци, југоисточној Азији, на Блиском и Средњем истоку). „Црне слутње” се роје и поводом економских потреса с драматичним повећавањем броја гладних, сиромашних, незапослених и оптерећених другим мукама које поприлично „скраћују фитиље”.

На бојазан да „спаса нам нема”, поједини експерти и групе које профитирају у текућим тумбањима, одговарају: „Али, пропасти нећемо”. И климатске и финансијске поремећаје објашњавају, уз позивање на пословицу „све се мења да би остало исто”, као „цикличне феномене”, који „дођу и прођу”, па да „нема разлога за преузбуђеност”.

Одавно, међутим, није било оволико нараслих истовремених набоја око судбине планете и на њој превладавајућег политичког и економског система. Глобализација је, чини се, на важном тесту: да се њене неумитности сачувају и унапреде, а да јој се истовремено уграде сигурносни механизми– против и њених застрањивања и противофанзиве у виду изолационизма, протекционизма, једностраности…

Наш систем није прилагођен далекосежностима какве се, бар понегде, очекују од предстојећег климатског самита у Копенхагену, указује британски писац и еколог Пол Кингснорт. Прецизира, у „Гардијану”, да је „економија пројектована за стални раст –а потребно јој је смањење”, да „демократија нуди грађанима да као потрошачи прибаве што желе – али им не каже шта не треба да стекну”, и да је „психологија културе таква да са ужасом реагује на сваку рупу пута ка утопији”.

Утопија је, ипак, достижна – бар у експерименту с личном савешћу и имовином. Група младих Американаца се бацила на колективну „терапију” за ослобађање од „терета” – замашног наследства. Осећају се „кривим” што су „незаслужено”, као потомци богаташа, постали милионери, па део заоставштине троше на помоћ сиромашнима, у име социјалне правде.

Наслеђивање је и у САД, иначе, међу импозантнијим трансферима капитала. До половине овог века ће се тамо, по студији Колеџа Бостон, с колена на колено пренети чак 41 билион долара (41.000 милијарди). Нису сви „сазрели” за преузимање големе имовинске „штафете”, па им, такође наводи „Вашингтон пост”, банке и непрофитна удружења организују курсеве „финансијског описмењавања”.

Курсеви су још потребнији наследницима –дугова. Да се бар упуте у азбуку преживљавања „на креду”.