Prepadnuti naslednici

Ovo su moji naslednici dugova – pamtim reči jednog ovdašnjeg oca, kojima je, srećom netačno, predstavljao svoja čeda. Mnogi „oci nacija” bi na isti način, a nažalost s pravom, mogli da predstavljaju sadašnje pokolenje koje se „ispililo” pod njihovim skutima.

Svet se dobrim delom pretvorio u arenu – prepadnutih naslednika svakojakih dugova. Stasavajuća generacija mahom kleca pri prenosu zaostavštine s kolena na koleno. „Svaka revolucija je kao oceubistvo”, ironisalo se nekada, a sada kao da je u toku epizoda iz iste serije domišljatosti po kojoj „svaka revolucija jede svoju decu”.

Reč je, ovog puta, o posledicama specifične revolucije – neobuzdanog trošenja, koja se zaglavila u ogromnim dugovima. Nema poretka, ni kolektiva, ni pojedinca, takoreći, koji nekome ili nečemu nije vrlo dužan – bankarima, akcionarima, prodavcima, oštećenima, povređenima, poginulima, ukućanima, prijateljima, komšijama, gazdama, podanicima, reketašima, pa i sopstvenoj savesti i „majci prirodi”.

Nećemo smeti da pogledamo svojoj deci u oči ako im ostavimo klimatske lomove, uvećane modernim neobuzdanostima, koje će milione ljudi naterati u zbegove ili nešto još gore, upozorava Lisa Benet iz kalifornijskog Centra za ekološku pismenost. Brigu joj je uvećalo i to što joj je devet od deset konsultovanih stručnjaka reklo da „ne veruje da ćemo uspeti da na vreme sprečimo predviđene katastrofe”.

Izvesno ohrabrenje ulili su šefovi Bele kuće i Kremlja, Barak Obama i Dmitrij Medvedev, saopštenjima da će se Amerika i Rusija odlučnije priključiti međunarodnim naporima za smanjivanje zagađivanja atmosfere. Ali, uporedo rastu zebnje zbog povećanja zaduživanja niza zemalja.

Globalni dug država porašće ove godine– zahvaljujući ponajviše pozajmicama sedam najrazvijenijih zemalja – za 45 odsto, na 49 biliona dolara (49.500 milijardi), upravo je objavio Mudi investors servis, specijalizovan za rangiranje kredita. Ta suma je, dodaje se, gotovo četiri puta veća od uložene u Maršalov plan kojim je obnavljana zapadna Evropa posle Drugog svetskog rata.

Oba slučaja nagoveštavaju da ulazimo u doba vanrednih obaveza oko regulisanja životnih procesa u kojima bitno mesto zauzimaju odnosi prema prirodi i novcu, sa svim čime taj „tandem” može i da usreći i da unesreći. Nekoliko strateških analiza je nedavno poručilo da bi klimatski lomovi mogli da poprime „antidržavni karakter”, da masovnim pustošenjima, seobama i zarazama izazovu obaranje vlada, podstaknu terorizam, diverzije, vojne intervencije pa i šire regionalne destabilizacije (ponajviše u podsaharskoj Africi, jugoistočnoj Aziji, na Bliskom i Srednjem istoku). „Crne slutnje” se roje i povodom ekonomskih potresa s dramatičnim povećavanjem broja gladnih, siromašnih, nezaposlenih i opterećenih drugim mukama koje poprilično „skraćuju fitilje”.

Na bojazan da „spasa nam nema”, pojedini eksperti i grupe koje profitiraju u tekućim tumbanjima, odgovaraju: „Ali, propasti nećemo”. I klimatske i finansijske poremećaje objašnjavaju, uz pozivanje na poslovicu „sve se menja da bi ostalo isto”, kao „ciklične fenomene”, koji „dođu i prođu”, pa da „nema razloga za preuzbuđenost”.

Odavno, međutim, nije bilo ovoliko naraslih istovremenih naboja oko sudbine planete i na njoj prevladavajućeg političkog i ekonomskog sistema. Globalizacija je, čini se, na važnom testu: da se njene neumitnosti sačuvaju i unaprede, a da joj se istovremeno ugrade sigurnosni mehanizmi– protiv i njenih zastranjivanja i protivofanzive u vidu izolacionizma, protekcionizma, jednostranosti…

Naš sistem nije prilagođen dalekosežnostima kakve se, bar ponegde, očekuju od predstojećeg klimatskog samita u Kopenhagenu, ukazuje britanski pisac i ekolog Pol Kingsnort. Precizira, u „Gardijanu”, da je „ekonomija projektovana za stalni rast –a potrebno joj je smanjenje”, da „demokratija nudi građanima da kao potrošači pribave što žele – ali im ne kaže šta ne treba da steknu”, i da je „psihologija kulture takva da sa užasom reaguje na svaku rupu puta ka utopiji”.

Utopija je, ipak, dostižna – bar u eksperimentu s ličnom savešću i imovinom. Grupa mladih Amerikanaca se bacila na kolektivnu „terapiju” za oslobađanje od „tereta” – zamašnog nasledstva. Osećaju se „krivim” što su „nezasluženo”, kao potomci bogataša, postali milioneri, pa deo zaostavštine troše na pomoć siromašnima, u ime socijalne pravde.

Nasleđivanje je i u SAD, inače, među impozantnijim transferima kapitala. Do polovine ovog veka će se tamo, po studiji Koledža Boston, s kolena na koleno preneti čak 41 bilion dolara (41.000 milijardi). Nisu svi „sazreli” za preuzimanje goleme imovinske „štafete”, pa im, takođe navodi „Vašington post”, banke i neprofitna udruženja organizuju kurseve „finansijskog opismenjavanja”.

Kursevi su još potrebniji naslednicima –dugova. Da se bar upute u azbuku preživljavanja „na kredu”.