Асиметрија изгубљеног рата

Пре двадесет година, 15. фебруара 1989. године, последњи припадник совјетске инвазионе армије напустио је Авганистан. Влада у Кабулу направила је свечани испраћај, совјетски војници кићени су цвећем, али код локалног становништва могло се приметити и олакшање и огорчење. Што се тиче Совјета, једнима су се вратили синови, други су их изгубили у рату који је тадашња службена Москва настојала што пре да заборави.

Двадесет година касније Вашингтон је пред одлуком за колико војника да повећа своју војну присутност у Авганистану. Истовремено, код других НАТО чланица, чији су војници у тој земљи већ осам година, полемике у јавности око рата у Авганистану све су жешће. Немци и Британци разапети су између жеље да се повуку и бојазни да би то био крај кредибилитета НАТО-а и ударац савезничким обавезама према САД. Бивши министар одбране Немачке трпи велике критике, а генерални инспектор Бундесвера је смењен због немачког авионског напада у којем је погинуло стотинак авганистанских цивила. Ни Американци ни НАТО као да баш ништа нису научили од совјетске инвазије Авганистана. Односно, зашто велике земље губе мале ратове?

Рат у Авганистану „асиметричан” је сукоб у којем и САД и НАТО имају одређена самонаметнута политичка ограничења. То да су на стриктно војном плану и америчка војска и НАТО снаге супериорне у односу на талибане, није ни спорно, али тај се рат заправо губи на плану расположења јавности у САД и у НАТО државама. Понавља се лекција из Вијетнама, када је америчка војска морала да оде, пре свега, због нерасположења америчке јавности према наставку сукоба. У Авганистану, талибани воде тотални рат против страних трупа, воде рат за опстанак. НАТО и САД воде ограничени рат, локалну интервенцију.

Та начелна разлика у интензитету војног ангажовања јесте та „асиметрија” рата. Вашингтон настоји да талибане „уразуми” и подвргне их контроли режима у Кабулу, па је у тој „игри” америчка војска заједно са савезницима, заправо, дипломатски аргумент у рату који ипак воде политичари у Вашингтону, али се на терену боре обични војници. Њима све теже може да се објасни зашто су у Авганистану већ осам година, је ли Авганистан тај „отаџбински” фронт, или само важна споредна ствар? Никаква антитерористичка идеологија није довољна као објашњење војницима, који имају времена да о свему томе размишљају, зашто су у планинама Хиндукуша. И ту долази до драматичног пада мотивације и америчких и других НАТО војника.

Насупрот томе, тоталитет рата за талибане појачава њихову солидарност и емоције, као и способност да трпе, што је све предуслов за стратегију дугогодишњег герилског рата. Талибани добро знају за начелно гесло герилског рата: герила побеђује када не губи, али конвенционалне армије губе када не побеђују. Талибани избегавају отворене борбе и војне поразе, они противнику настоје да задају локалне ударце, да га непрестано подривају и фрустрирају. Талибани желе победу на политичком плану, пре свега у јавности европских чланица НАТО-а, па наравно и у САД. Вашингтон је, дакле, у дилеми хоће ли проширити рат и спремити се за његово неограничено трајање уз велику војну присутност или ће загристи у киселу јабуку повлачења.

Свако повећавање америчког војног ангажовања у Авганистану повећава и политичке трошкове тог рата за САД. Ни модел „авганистанизације” сукоба путем већег учешћа војних и полицијских снага режима у Кабулу у сукобима са талибанима није идеално решење за САД јер су и тај модел на истом терену неуспешно испробали Совјети. Велики Совјетски Савез изгубио је пре 20 година мали рат у Авганистану, садашња војна агонија САД и НАТО-а на истом простору наставља се као класичан пример „асиметричног” сукоба.

Дакле, велике силе губе понекад мале ратове. Али само понекад.